Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1886.

= У Нишу ће се сада скупштина разговарати, како да се подигну апсане по моди. (То још може на добро изаћи; јер мода се сваке године мења, даклем и дојакошње апсенике ваља пустити, па какве лепше угурати).

А, Анђелић запиње за то што кости св. ћирила почивају у Риму. Сад „Турски Марод" неће да каже да то управо нису кости св. ћирила него кости неког пекарскога калфе (као што је рекао за Бранка.)

Ђуна: „Јеси ди читао оглас у ^ и Ш лч), Турском Народу ; да јеђока ПопоЈ вд вић написао речвик турских речи?" | у Шука: »Не читам „Туреки Нар°Д-" А у другим листовмма нисам наишао тај оглас." »Други листови немају нужде, да ту књигу особито препоручују. Ал ко хоће да разуме потпуно „Турски Народ* тај мора знати гурски.

Ђука : „Кажи ми како мислиш о ћирилу и Методу? Јесу ли они свеци?" Шука: „Како кад.* Ђука: »Бог с тобом човече, а како би то било?" Шука : »На видиш како. Кад имамо изабраног патријара, онда су свеци, а кад имамо неизбраног патријара, онда нису." Ђука : »А мора ли то тако бити?" и Наравно. Ја сам увек за ото била да Марица оном евоју руку пружи коме и срце поклони. Ја се заиста томе само радујем. Али само зашто је већ нема ?•' „Стиди се, сгиди, драга сејо. Замисли — први пољубац Ах, ја га још осећам. . . Она беше црвена као крв кад је побегла. . . . Ах, та румен ! . . . Ја потрчах за њом, али та је девојка као вихор. Два три корака и ње нестаде." „Шта сад само ради ! Време је, да јој се дизгени јаче притегну, да једном озбиљнијом постане." „Има времена, доће и то, драга еестро. Дозволи ми да запалим цигару. Ах, боже мој, још који пут само, а после ће да ми пали моја Марица. Та није то баш тако хрђаво бити муж лепе жене, као што ће моја Марица да буде " Он поче да трља руке, ал' уједаред престаде, јер опази кроз прозор прилично далеко Марицу где хода по башти. Чим ју је спазио а он појури пред њу. Скоро да врат скрга, тако је јурио преко они степена док не с'иђе у башту, а онда се најбржим кораком, што га могаху произвести укочене му ноге, упути пред њу. Марица га поздрави из далека али I е онако љубазно, као што је он очекивао. Она је изгледала нешто необично узбућена. Њени њежни образи беху јако поруменили а готово сузне очи необично се светлише. Поред тога бурно

Шука : Е гле сад. Па кад не би било никакве разлике између времена кад седи бирани патријар, и времена кад седи небирани патријар, наши се дедови не би толико крвавили за ово мало автономије.

Како је ирошвш Ђнрш и Метод у Ср. Кароорга? Герман је у Сремским Карловцима н ај с в е ч аније — за ранио службу у помен славенских апостола. Али се тамо ипак одржала прослава, а ко ју ју одржао знаћете одма, чим вам јавим програм. Прослава је почела у глуво доба, чим су се појавиле буљуне. А програм је текао овако: I. Свирала је оргуља. II. Декламована је ода Вуку Бранковићу, III. Говор о некаквом ћирилу и Методу. IV. Присутни метанисали у спомен папи Стевану VI., који је бацио нроклетство на св. Метода и на славенске књиге. При разлазу делили се бројеви „Турског Народа." 0.

Допис из Загреба, Драги Стармали! Опште је познато, да се у Загребу више чује немачка реч него хрватска (или српека). Зашто је то ? — Ја не знам. У место одговора на ово питање сео сам једаред па сам збио у стихове нека имена угледних и штованих грађана загребачких. — а то су све предстојници појединих уреда, професори, адвокати, учењаци, трговци и т. д. који се сви броје у Хрвате (№. В. међу њима није ни један жид.). Излишно ће бити да те уверавам, да ови долњи моји стихови немају никакве рђаве или увредљиве намере, то је јој се дизаху груди, а око танких румених усана лебдио је чароОан осмех; песник би рекао: о пољупци сневају. Ј. Кузмић, који је пред њу изишао с' том намером, да своју вереницу у загрљај прими, осети да је малаксао, и он се задовољи е' тим, да јој галантно пружи своју руку. А за тим, да би отпочео разговор, рече: „Ти си дуго изостала." „Јест драги пријатељу; ал' ви сте томе криви." Он ју сав срећан погледа и притисне јој руку. „Дакле све је у свом реду ?" запита он и значајно је погледа „Да, пријатељу. Све, као што сте ми ви саветовали. Ја сам му све казала." „Њему? Ко — шта? — Шта то —" „Њ е м у, Миловану." Ј. Кузмић се пренерази као да је муњом погођен. „Мило — Миловану?" ,.Да. Кад сте ми онако љубав разјаснили, а ја осетих да га љубим. И ја се одмах реших. Ми сваки дан у једно исто доба шетамо — али никад нисмо ни једне речи о љубави говори. Сад сам му пак морала казати. И ја еам учинила као што сте ми ви пријатељу еаветовали — ја сам му рекла. . . Али шта је вама, пријатељу?" „Ништа, ништа. . ." Он се окрену и убриса сузу. Он