Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1885.

овдашњем среском суду имала у тој ствари донетн пресуда. па шта мислпте. како се бранпо Бурназ? Рекао је, да оп није ударио споменутог одличног грађанина, него је држао штап испод рамена, па кад је исти грађанин главу окренуо. а он се сам ударио о штап. Досетљивост дакле Циганина, који је наишао на коња да спава и хтео га прескочити, а коњ ђипи и Циганина собом у трк понесе —- није ништа према Бурназовој досетљивости. Штета само, што дотични судац не мари ништа за хумористику, већ је у својој ограничености осудио Бурназа на сто форината глобе или десет дана затвора. Ја да сам судија, ја бих са свим друкчију пресуду донео. За такву дивну досетљивост ја бих га пре свега похвалио свечано. а да не би на ту похвалу никад заборавио, осудио бих га, да се и он о два три народначка штапа тако случајно удари, као што се о његов случајио ударио дотични грађанин. Ако му тај лек не би иомогао, онда у опште нема за њега лека. Али таман се овдашњи свет почео дивити Бурназовој досетљивости, а већ је исту надвисио калуђер Радић својом досетљивошћу. Таман што је у вршачком среском суду адвокат Бурназ помрачио славу циганске досетљивости, а ето и његова побледе испред сјаја Радићеве оштроумности и досетљивости. Таман да се Бурназ у среском суду обесмрти, а славу бесмртности оте му исиред носа калуђер Радић са својом брошурицом: „Успомене из ђачког жлвота а из личних бележака дра Емилијана нл. Радића." која је брошурица ових дана овде изишла из штампе. Ево да видите, како је тај човек досетљив! Био је у војничкој школи, али је хтео по што по то, да се исте опрости. Читао је тада баш о Леону

Гамбети, како је себи ископао једно око, да би се опростио духовне семинарије, па с тога он — Радић — наумн, да томе што слично учини, е не би ли се тако војничке школе онростио. „Да сам себе онаказим — тако пише Радић даље — није ми изгледало мушки, зато закључим, да другом разб.ијем г л а в у, држећи, да ћу тако и тако своју цел постићи." И заиста, што је наумио, то је и учинио — разбио је једном Талијанчету главу. „Зграбити га — вели Радић у својој брошурици — и песницом му главу разбити, било је тада код мене дело једног тренутка." Ово је заиста врло оштроумно и досетљиво и свако мора прнзнати, да. је Радић надвисио Гамбету, јер самом себи иско пати око, то може сваки шегрт, али другом разбити главу — то је м у ш к и, то је нешто, чему се и највећи душевни јунаци морају дивити! Међу тим и та неотесана „досетка" Радићева није истинита, Јер он је из војничке школе био изгоњен из са свим других узрока, а не што је неком Талијанчету разбио главу. Но судио како ко хоће о овој најновијој Радићевој броширици, тек овдашњи штампари не могу доста да га се нахвале, јер откад је он издао своје „успомене", навалише вршачки шегрти са својим „успоменама", те с тога штампари имаЈу и дању и ноћу посла. Не могу да надвладају толики силан посао. Ето шта чинн пример! Само треба раван равнима да да примера, па ће онда сви његовим трагом иоћи. Него једно не можемо прежалити. Радић, да би постигао своју цел, још у војничкој шволн научио, да разбија другим људима главе, требао је ту своју „мушку а праксу да настави и у доцнијим годинама, па би можда пре постигао своју цел, можда бн пре постао

Лијек од пушења. (Х>мореска.) Кад си. штовани читаоче, прочигао наслов ове хумореске, можда си помислио, да ћу ти ваљада открити какав „рецепис". или можда напутити на какав „корен", да се од пушења излијечиш. Јок ! Преварио си се. — Додуше лијепо је, кад непушиш, ну ипак није ми ни на крај памети, да ти намећем овај лијек, који ме је од пушења излијечио. Па све да ти га и препоручим, не би га ти хтјео окусити, јер је то горак — врло горак лијек. Овај лијек ме је излијечио не само од пушења, већ и од љубави — право рећи он је љубав од мене излијечио. Овај лијек није био основан на докторском „рецепту" — па ипак је имао „рецепис", а тај сам ја сам себи нанисао. — Па ово управо и није лијек, ово је горка несрећа, јер волио бих се ма и угушити у диму, него што сам се на овакав начин лијечио. Али шта да васдан зановјетам — почујте, да вам иснричам, пак онда сами судите, да ли је то лијек, или горка несрећа ? Једнога дана у мају мјесецу отиђем мом пријатељу Миши. Ја сам врло често одлазио Миши — т. ј. не баш

самом Миши. та њега сам ја и на другом мјесту могао наћи, већ сам управо долазио због. . . али нека чућете мало касније, тек ја нисам само к Миши долазио. — Еад сам стигао до собе Мишине, покуцам, тек од моде, и нечекајућ дозволе уђем у нутра. Кад тамо, ал' у соби нема никога. Већ сам пошао натраг, ну у то опазим кроз отворен прозор Мишу с његовом рођаком, гђе сједи у башти под сјеницом. Одлучим, да пођем к њима. — Али док сађем низ степенице и док у|башту дођем, употријебићу прилику, да вас упознам са Мишом и том његовом рођаком. Мишо је мој најбољи друг, то вам је плав, повисок момчић, врло је веселе нарави — велики шаљивчина, а искрен до скрајности. Становао је код свога тетка, који је имао дивну ћерку — Милчицу. Многоме момчићу отимао се је поглед за Милком, па није чудо, да сам се и ја мало преко мјере у њу загледао. Па ко и не би. Незнаш, да' ли јој је љепше око, или златна косица, или румени образчићи, или лијепи славујски гласић, или вити стас — све је то у ње прекрасно — бајно. Ниси се је могао нагледати — па тек кад се насмјешила, а показали се они бисерни зуби. . . ух, та само за један осмјех човјек би прежалио три царева блага, а кад би још уз осмјех и срце поклонила. . . хеј, тад би презрео читав свијет, па бих се с мојим лучетом повукао у најзабитнији кут земаљски, гђе нас нико не би узнемиривао — пак би се вјечно грдили и љј били — хеј,