Стармали

„СТАРМАЈШ"

смирени владика, Тако да је н. пр. онима у Кардовцима, што му сметају, да постане владика, разбпо главу, можда би сад био већ архипастир, а уз то народ му то дедо не би у тако страшан грех уписао, а да му не би могао опростити. С тога је штета, што Радић и сад 1-е чинп оно, што је увојничксј школи чинио, па макар сад у познијим годинама „зграбити га и песнидом му главу разбити не бидо дело једног тренутка", него се макар око тог посда и подуже забавио. С тим би темељније свој посао израдио и с тим бп пре свој смер постигао. Али нека је доста о овоме, јер сад добих из штампарије „успомене" једног пекарског и једног берберског шегрта, па не могу више са Радићевим „успоменама" да се бавим. Видећу, да Лц^ тај пекарски и тај берберски шегрт превазидазе Радића у „досетљивости", те да помраче његову славу, као што је он Бурназову, или су пак иза њега далеко изостали. Вцдећу, да ди су и они морали коме разбитп главу, да би се опростили школе, па да оду па занат, или су то постигли на са свим редован начин. Но било у тим шегртским „успоменама" што му драго, тек сигуран сам, да у истима неће бити лажи нити ће они унаказити успомену једног мртвог човека, као штоје то чинио Радић у својој броширици са успоменом покојног несретног инжнњера Паје Миљковића, коме подмеће своје сопствене детињасте и смешне грехе. У истинитости и скромности дакле иревазићиће шегрти Радића, а да ли п у „досетљивости" — то ћемо тек видети. Ако буде што пнтересантно у тим „успоменама", јавићу вам; ако не — нећу, та и тако сам доста говорио и овога пута о шегртским „успоменама !" Вл.

ала би то срећа била! Сбог Милчице дакле и долазио сам ја онако често к Миши. . . Али ево нас већ и у башти. Требало би, да вам сад опишем ту дивну башту, али ко би још могао описати красоту мајеку? Ту ти је карамфила, ружа, драгољуба, љубичица, лала — по свуда се просуо мио мирис. У овој бажти као да је природа просула све најдивније, најмириеније цвијеће — ово је прави рај небески. Па није ни чудо — та то цвијеће неговала је и залијевала нежна ручица Милкина. Нисам се добро ни разгледао по башти, а већ сам стигао до сјенице. У сјеници сједили су Милка и Мишо. Милка је савијала китицу цвијећа, а Мишо је бирао најљепше цвијеће и пружао јој га. Још ме нису били опазили. Ступим под сјеницу и дубоко се поклоним: — Клањам се, госпојице — на здравље, Мишо. Они се тргоше и као у један глас прихватише мој поздрав са „клања се" и „сервус Срето." — Ја баш дошао к теби, Мишо, па те из твоје собе видим овђе у башти, те сам био гако слободан, да дођем овамо. Можда вам не ћу бити на досади. — Баш напротив, прихвати Милка, нама је особито мило. Изволите сјести. — Видиш, Срето, прихвати Мишо, Ја баш намислио, да те идем потражити, да се малко проћеретамо, а ти дошао

ЗР. 1 1. ЗА 1885. 83 У ш т и п д и, Новине понајвпше говоре о Афганској престоници Херату, ади заборављају да тамо још вдада Емир. >!< Герман за свог дванаестогодпшњег архимаидритовања у манастиру Гргетегу није спазио слику св. Методија. То није нп чудо. Св. Методије за све то време прозревшп у будућност, покрио је био од јада своје лице рукама. & Радић је пронашао радикадни дек против назаренства. Док је држао говор, ни један се назаренније повратпо. Међутим знајући дадеда највпше утичу на људе, иште за, онај свој говор 35 фор. На овако а р х ијеврејСКО дело за цело ће се сви назарени повратити. Тиса је рекао ово дана у саборској седницп, да народности рију нешто испод земље. Н а з е м љ и је већ тражио ровења, а кад их и п о д з е м љ о м не нађе, онда ће зацело почети да гради мердевине, да их на небу нађе. А кад п то учини, онда ће свакп знати без да му кажемо, колко је сати код њега куцнуло. & & У Шајкашкој је Тиса подпгао самоједно Тиса Калманово село, а у Банату има већ много Тпса Калманови р а з-с е л а, јер се већ многа немачка села раселпше у Америку. # * & Нотабилитети врло лепо моле, да их ко опет нападне. Ето већ пма неколико месеци како пм нико ни имена није споменуо.

сам — то је лијепо, бар ћемо се малко забављати. Шта мислиш, што би најбоље било? — Ја незнам, одговорим. Ево госпојице, па нека она пресуди. — Знаш шта, Мишо, господин лијепо чита, пак ајде донеси „Змајеву Певанију", па ће нам господин штогод читати. — Врло добро, прихвати Мишо и оде, да донесе „Певанију", ну док је он тражио „Певанију", дотле сам ја сам ископао гробницу, у коју сам Мишиним доласком положио моју љубав. . . Био сам изсмијан, ох, како је страшно, кад те иземију, иа још двапут је црње, кад си сам себи попару скувао. — Ево, шта се је тад са мном догодило: кад је Мишо отишао, остао сам сам са Милком. Обадвоје смо дуго ћутали. Милка је још увијек савијала китицу, а ја сам је дуго нетренимице гледао. Опазила је, да ју мотрим, па се зацрвенила у образима — ох, како је дивна тога тренутка била ! Иза дугог ћутања подиже очи и запита ме: — Збиља, господине, шта је са господином Јанковићем, нешто ми је Мишо^причао. — Ништа необично, прихватим ја. Укебали су га, гђе на јавном мјесту пуши, па су га малко притворили. — Па зашто онда пушите ? Забрањено вам је, здрављу вам шкоди, а уз то и толики новац на дуван трожите. — Пушеве нам је већ у страст прешло, прихватим *