Стармали

„СТАРМАДИ" БР. 11. ЗА 1885.

На Нишкој скупштинк љуто се позавадшпе напредњаци. То се лако могло предвидити, јер кад вуци поглођу све около себе, онда један другог стану црождирати. Ш.

плакати,

Ћира. Знаш ли за што је изгорело сегединско позориште ? Спира. Не знам. Ћира. Нису имали у резервоарима воде. Спира. А где им је вода. Ћира. Сву су воду однели на воденицу маџаризације. Спира. Е, онда ми није вајде кад је већ позориште изгорело.

Ћира. Ја се већ сумњам да је Тиса калвин. Спира. За што? Ћира. Та калвини су рефорнати. Спира. Па ево и он је р е ф о р м и р о магнатску т а б л у. Ћира. Јест, ал на ту таблу написаће горња кућа ове стихове: Тиса је државник, Срећан, мудар, смео; II мене је реформир'о, Како — није хтео.

Ђука: Шта велиш Шука један „хауптрефер* од сто хиљада?" Шука: »Кад бих већ почео да жељкам, ја бих што више зажелио." Ђука: в Па да колико би за<желио?" Шука: „Ништа друго, него да ми је да купим уредника „Вражијег Доба" по ону цену, по коју га свет цени, а да ми је, да га после продам по ону цену, по коју се он сам цени. То би била диференција." Ђука: — »Ух Шука баш си ненаситим."

П у с л и ц е. © У Србији већ се блажије постуна са опозицијом. Нопа Смиљанића нису угушили, — него само његову адресу. Д Па зашто су онда бирали Смиљанића у одбор, — кад не сме свој предлог ни прочитати? Сигурно само за то, да се Европа мало насмеје, у овом озбиљном времену.

? Даклем ове године појавиће нам се на небу три репате звезде. Можда ће то бити неки тројезвездански савет мира, □ У Сарајеву био је три дана застопце пожар. (Ово пролеће нешто здраво топло почиње бивати.)

ја. Видите ја би се волио манути нушења, него бог зна шта. Био бих здравији а и мање бих новаца трошио. Помислите само, ја сваких петнајет дана нопушим ио паклу „кира" по форинту педесет и пет новчића, а то на мјесец износи преко 3 форинта, а то је много за једног ђака. — Видите, рећи ће Милка, Мишо је у томе много умјеренији, он пуши само дуван од 22 новчића. — Ја за тај дуван не марим, речем поносно. — А Мишо га опет хвали, да је то изврстан дуван. На то баш стиже Мишо, те како је чуо носледње ријечи Милкине, а није знао о чему се говори, занита: — А шта ти то мене, Милка, спомињеш? — Ништа. Разговарам с господином о дувану, Видиш он посве багателише тај твој „цвајундцванцигер" и каже, да не мари за други дуван осим кира. — 0 гле, гле море, рече Мишо, боме се он посве иогосподио, па дед молим те, и мени једау цигарету. — Немам код себе, Мишо, остао ми је код куће. — Та немој ме варати, Срето, ето ти видим „никслу" у џепу. — Пиксла је код мене, ну немам ништа у њој. — Та немој правити лудорије, Срето, већ дај, да пушимо, иа ће и Милка попушити једну цигарету. Јели_ Милка V — Ако господин! прихвати она, буде тако добар, те

нам даде „кира", баш ћу опробати, какова је то сласт у пушењу. На то тури Миша руку у џеп, да извади „никслу." Издаде ме свијест — шта сам могао чинити . . . . пустио сам се на срећу и несрећу. У то Мишо извади „никслу", отвори ју и — стане се грохотом смијати. — Ха, ха, ха, та ово је „антер" (дуван по осам новчића.) — Еакав је то дуван? припита Милка. — Знаш онакав, какав тетак на лулу пуши, одговори јој Мишо и стадоше се обоје силно смијати. Изгледао сам као врелом водом поливен. Пограбим „пикслу" из руку Мишини и као луд појурим из баште. Ха, ха, ха, орио се за мном смјех. Кад сам на сокак дошао чинило ми се као да ми се сав свијет и куће и дрвећа подсмјевају — све ми је у ушима звучало громовито ха, ха, ха, Наједанпут осјетим да сам на мосту, што води преко ријеке К. . . . Машим се у цеп и извадим „пикслу" са „антером" и све скупа бацим у ријеку подвикнув: „ево ти, водо, ове проузрочитеље моје несреће, предај их Сави, а Сава Дунаву, а Дунав нека их за аманет однесе Црному мору. Еј, да могу уједно да у воду бацим и ову горку успомену!" . Од тога доба нисам више никад пушио. Сретен Данчин.