Стармали

„СТАЕМАЛИ" БР. ЗА 1885.

# * * Радић се угледао на Гамбету, па разбио (другом) гдаву. Још ако се угледа на Муција Скеваду може запалити (своме деди) десну руку.

= У Кикинди је постала нова посдовица која гласи: Жени се брате, јер то Је најбољи лек од дујела.

<ј^ Кажу да ће Др. Ст. Павловић с горо добити црвен појас. — Може. Ад нама веће бити ни онда опасан, - т. ј. нама, који га познајемо.

Проба пера. схп. Многима. На кога сте жива Камење бацали Доследно сте и гробу му Један камен дали. Тај ће камен распуцат' се На комаде туде Да можете њима бити Друге врле људе. схш. Није вајде, морам признати Није хтело да ми прија, Ал сад морам признат' и ја: „Више вреди кобасица" (Лепо, чисто надевена), „Него драма Шекспирова" (Недотупно преведена). СХ1У. Ала волим што сам млад! Ала волим што сам млад, Па лудујем кад и кад! Не лудујем што сам луд, Већ што ми је нуна груд. Питам Чиву: пошто ј' свет? Удовици пружим цвет. Нашалим се с лепом Вером, Понудим је с' тубакером. Кад играмо коло вито, Ја подвикнем поносито: „Благо нама, благо нама, Дивне слоге — у ногама!" Попадију варам стару Да сам спав'о на бил'јару. Попи тргнем из дубока Џепа књигу — Раи! Је Коск-а Са пијаним полицајем У збиљеки се шапут дајем;

Он чајеве плаћа скупе (Ја их сипам испод клуне). Ала волим што сам млад Па лудујем кад и кад; Кад ми књига већ додија, Разведри ме лудорија. Просим руку жуте Ајке, Кад ми кажу : нема мајке, Раскиселим ведро лице: „Нећу жену без пунице!" Кад ко чита „Наше Доба" У вис дигнем ока оба; Ала волим што сам млад, Па лудујем кад и кад! Кад се друштво раскалаши Ја наздравим — брудер Јаши ; Растрезне се одмах сви Јојицакат — иди-ди ! Лепо могу спават' ноћу, Могу устат' кад год хоћу, Имам добра апетита, Према томе и кредита. Кад ме чардаш играт' зовну Ја потрчим шпајсалону Правдајућ' се, да не могу, Јер сам синоћ скр'о ногу. Ето, ком је до тог стало, Лудорија мојих м а л о, С в е, до зоре збро/о не би, За то велим иш а теби.

Можда вам је песма фад Тек ја волим што сам млад.

г—Д—н.

И з ш к о л е. Учитељ : Васо, мењај ми именицу „коњ". Ђак : Први падеж коњ, 2. коња, 3. коњу, 4, коњ Учитељ. -Ја сам вам већ толико пута казао, кад именица мушког рода показује што живо, онда је 4. падеж једнак с другим? Ђак : Молим господине, ја нисам мислио заистанског коња, него од дрвета.

Учитељ : Но Јоцо, шта знаш за овцу ? Ђак : Овца Је најкориснија кућеваа животиња. Учитељ: А шта знаш за стоку? Ђак : За стоку знам, да је чиста. Учитељ : Како то? Ђак : Мој отац кад год говори о нашем суседу увек каже „чиста стока."