Стармали

„ОТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1885.

Једном ђени-јалном попи. Је л', попо, кад хоћеш леба, Онда, онда. . . . Народ ти треба ? ! А кад си сит, па и напит, тада вичеш: „Какав народ Појас и трбу' стоји на мом грбу. Какав народ Ми смо црква И све и сва !" Није л' тако, попо, а ? ! Жеравица. Два беспослена попа. (Народна прича). Једном се састане српско-правоелавни и католички попа на разговор — па ће рећи шокачки попа свом колеги: „видиш како су моји парохијани питоми и добри а твоји су тако глупи да би траву је ли!" и растану се. Срнског је попа то пекло, све је мислио како да му врати мило за драго. Домисли се. ЈЈреруши се у шокачког калуђера (фратраЈ; узев са собом сламе, те управо попу шокачком. Хваљен Исус ! Ето ја сам путник идем чак из Јерусалима, па ћеш ми дозволити да после данашње мисе предикујем. Поп радостно приволи, и кад је време дошло, поче овај говорити : „кршћаии и кршћанке! ја долазим управ из Јерусалима и био сам у оној штали у којој се је наш Исукрст родио, те сам донио са собом од исте сламе на којој је Господ лежао. Сваки, који поједе комадић од оте сламе бити ће му греси опроштени —" и баци неколико сламки. Иобожан, али фратарски изображен народ поче се отимати о сламке и гристи, а он ће на то свом колеги : „гледај;твојиједу сламуамојибогме неће ни отаве" и оде. (Како сам чуо онако сам прибележио. Далеко буди каква увреда!) Србин Босанац. П а с о ш. Дошао Ера бележнику ради пасоша. Како је било блато, а опанци зубом времена испрогризани, то није био крив кукавни Ера, шго су му се опанци напунчли блатом и водом. Кад је Ера дошао до писарнице, отвори врата и уђе, али кад виде пред собом леп ћилим прострт, не хтеде, да га упрља и прескочи га, а вода и блато из подераних опанака попрска сву собу. „Шта ти то учини ?" упита бележник. „Ето жао ми ћилима, па га прескочи", речебезбрижно Ера. „Па за што си дошао ?" упита ће га даље бележник. Дошао сам по пасош на коње", одговори Ера. „Иа какви су коњи?" — „Е, па знаш, какви су коњи у сиромашна човека". —

„Па говори, какви су !" — „Па мршав и." „А каква им је длака ?" — „Никаква !" „Е, па како то. Мора бити ма каква длака!" — „Ца нема длаке !" „Па где је ?" — „Отпала !" „А жиг ?" — „И он отп'о ?" „Па како ћу писати ?" — „Пиши макар мрксви ?" „Хајде плати !" — „Шта наопако, па још да платим ?" „Па да!" — „Па колико, да платим?" „10 пара !" — „Е, онда ти на част и коњи !" Жеравица- Ново обретеније. У земљи званој Акставрх која је сад обретена и која броји до 2,000.000 становника; у престолници њеној Бергаз која се имена пишу и читају по турском пачину живи народ који пише ћирилицом и латиницом и који говори једним језиком —• али се деле у два имена — у Ебрс и Етаврх. Пошто су Етаврх-и људи који имају захвалити Ебрс-има за много штошта, што имају, за то их мрзе те веле да их нема — па да их се посве реше створили су један закон за школе 4781. године — од ког закона су дале последице овај резултат. Ако завириш у њихове комудалне школе, видиш узорану земљу у коју тежак обрађујући сеје отровна зрна која се у гимназији претварају у к ласј е у црној школи у ч ау р и це на свеучилишту у зрнца која сазревају, те шире у јавном животу — м е т е ж, тим се у матицу увлачи трулеж а у свето Јеролимско друштво — м у љ е ж. Исти се шаље у књигама младежи Ебрс-а којим се трују. Земљу одкрио — ... клас Закон створио твој \?б—п—сГ—па. РаМш.

Хоће да умре као Христос. Један шаљивчина озбиљно се разболи. Дођу да га посете његова два познааика, два злогласна адвоката. После обичног разговора замоли их он, да стане један с једне стране, други са друге стране кревета. — „А за што то," запитаху га оба адвоката. — „Хоћу даумрем као Христос" (међу два разбојника), одговорио им је шаљивчина. Авакум. Што јој није пре казао . . . У Ади умре један шустер. Жена се тако ожалости, да се непрестано два дана све у прса бубала и викала: ајаој штоћу! како ћу кукаваца сама у толикој кућерини1 Кад сугра дан саранише мужа, узе калфа један испод руке мајсторицу и поведе кући. Уз пут поче опет запевати шта ће и како ће. Калфа знајући да у мајсторице свашта има, — рече сасвим озбиљно: *ја ћу вас узети, ако ће те поћи за мене." Мајсторица на мах заборави на жалост, погледи милокрвно калфу па рече : па што ми то нисте још јуче казали, те се неби два дана у прса бубала. Ђ.