Стармали

133

П у с л и ц е. Сомборци су дивио показали, да старо српско гостопримство још живи. Ту престаје шала, и мора се казати озбиљно : X в а л а!

Приликом суђења Лази Нанчићу доказало се, да се „омладина" не преводи на маџарски. Па то је ј врло лепо — од ње. Оно место на коме је поп Панта пољубио Германову руку, може се латински назвати и с е с и ј а. Даклем поп Панта је био врло доследан. Он већ одавно љуби с е с и ј у. Има право ,.Ј1лојд" да ми у Сомбору нисмо казали све што нас боли. Али нама је мило кад он то и сам погађа. Са прпвилегијама заклапати чаброве маст и, но, то је баш право намастирско чување.

Проба пера, СХ1У. Малер. Ево вам малера Пегазића Мише: П р а з н а му је глава Еад хоће да пише. А кад му је п у ца глава Тад мора да спава.

свега, што год нам срце зажели, само док му предамо Ј кључић. Тета Мицика је хтела, пошто по то да дође до ј кључа. С тога дозове елужавку и заповеди јој, да заклуча врата од дворишта, да ми неби на сокак утекли. Мало се још одмори а после ме ноче поново вијати. Јовица је трчао зампом. Извија нас из башге у двориште. Ми полетисмо на улицу, када дотрчасмо до врата те опазисмо да су ова затворена и да ће нас сека Мица сада ухватити, почесно викати: чика Мишо, чика Мишо! Кључ, кључ, те дотрчимо до чика Мишине клуне. Почпем се вијати око клупе. Ми смо непресгано викали. Који је враг? продере се чика Миша, таквим крупним гласом, да нас је све језа прошла. Тета Мицика одмах утече. А ја са страхом и трепетом извадим кључић из џепа, пружим га чика Миши говорећи: Слатки мој чика Мишо, ево вам ваш кључић од вашег сандучића, ја и Јовица смо га нашли ту на земљи а тета Мицика је тела да га од пас отме. Чика Миша се почео мало љутити а чини ми се, да је нешто и опсовао. А шта би тек радио, да смо дали тети кључић, те да је она дознала за чика Мишине тајне, шга би онда било — помислим у себи. Чика Миша се брзо одљутио. Потапкао нас по глави^ те нам тим лепо захвали, што висмо дали кључа тети Мицики. Е када сте били тако добри, те сте ми вратили кључић, добиће те сваки по једну поморанџу. Чика Миша је имао читаво чудо поморанџа. Свако Је скоро вече донашао по

ОХУ. Шаљивчина добошар. Добовао добошар: -Дођ'те .људи на пазар! Продаје се рухо Једнога голића; Продаје се мозак Једног фићфирића; Продаје се кућа Једног бескућника; Нродаје се слобода Једног апсеника; Продаје се јунаштво Једнога полтрона; Продају се начела Једнога шпијона; Продаје се коса ћелавога Мује; Продаје се душа Јотовића Грује; Продаје се целибат Општинскога бика; Продаје се „светиња" Једног поганика." * * * Добошар је хтео И даље да ређа. Али му се створи Жандар иза леђа. СХУ1. Реч и смисао. Реч је живо дрво Грања права, крива; А речи су дрва, Од њих шума бива. двадесет — мора да Је увек сецовао. А оћеш ли нам чико свираги у ону егеду ? Хоћу, рече оп. Затим уђосмо у собу. Чика Миша пам даде сваком по једну поморанџу. Затим скине са дувара виолину, удеси је и засвира коло. Загрлисмо се ја и Јовица, те ночесмо играги. Када је свирка престала, запита нас чика Миша: а волете ли ви мене? 0 па још како чико. Ако се будеш још једном тукао са оним калфама као онда у недељу позови само нас, па да видиш дреке и русваја од њих. Чика Миша се само смешио. Чика Миша је и после тога одлазио некуд' сваке среде и петка. Фрајла Мицика се и даље једила, што не може дознати за чика Мишину тајну. Ја сам и после овог списаног догађаја више пута био псован и жабцем називан. А Јовица је опет и даље примао шибе за разна не вина питања. — — — — — — Прошло је од то доба четрнајст година. Чика Миша се већ давно оженио а фрајла Мицика удала. Јовица је отишао на једну а ја на другу страпу из ваЈЈОШи М. Само кад кад а и то само на два три дана долазили смо у варош М. Било је то дана дванаесгог фебруара 1885, када се ја и Јовица састадосмо у вароши М. као гости. Тај дан је славио чика Миша свој рођен дан. Позвао ме је, да му тај дан будем гост. Ја сам се тога позива драговољно примио. При обеду бејасмо ја, Јовица, чика Миша са својом супругом, фрајла Мицика са својим