Стармали

„ОТАРМАЈШ" БР. 11. ЗА 1885.

По тој шуми смисао се шета У слободи пуној' Шета, па се каткад И изгуби у њој. СХУИ. Филоксери. Ух, ала си глупа, Филоксеро клета, Што ми гризеш чокот У цветилу цвета ! Што не чекаш зрела сока — Име му је вино Па да га пијемо, Па да се частимо. Подгризати само воли Сићушна грдоба, Ти си, видим, право Чедо нашег доба. Г—д—н. Чујмо шта вели „Наше Горе лист" 1 „Наше Горе Лист" вели: „Много в и ш е к ористи доњело би јадном Српству на овојстрани кадби насспољни утицаји нашли вдружене у једном табору и на јед ној б елези" (Е сад бар знамо разлоге за што Панчево није послало ни једног посланика на збор у Сомбор.) „Наше Горе лист" вели: „лањски нападаји ■' мужем. Фрајла Мицика је често у мене и Јовицу погледала, а при том се увек смешила. Шта вам је госпођо^ тако смешно, те се увек смешите кад погледите на нас — запитам ју. Смешно ми је, што сам се — гледајући на вас сетила прошлости. Какови сте онда изгледали, а сада боже мој и заиста време носи бреме. Такојегоспођо. Даклеви се још сећате, како сте нас негда вијали по башти због онаг кључића и оног п.. несмедох изговорити, јер сам опазио, да је госнође Мицике десно око заиграло, и како је затим погледала на свога мужа. „Па јесте ли када дознали за тајну чика Мишину?" Од њега не могох дознати, али сам дознала од мога Јове јер је и он био члан тога друштва. „Даклем на тај начин је неко друштво постојало? — запитам окренувши се чика Миши а каково?" ако смем питати. Сада ми ваљда смете казати? — Смем — јер што сам некада чувао као највећу тајну, сада то неморам чинити, јер сам постигао оно, што ми је срце желило. Постојало је „друштво љубавне умерености . Као што ти је познато, да многи млад човек од љубави страда. Страдање је то двојако. Младићу каквом, догоди се тај малер, да се заљуби. Љубав му буде љубављу враћена и он постане најсретнији човек на свету. Али љубав није код сваког вечна. Спол — њежнији испочетка навикнуто на привлачну снагу очију свога идеала, љу-

и сумњичења уродили су плодом овогодишњег индиферентизма и апатије." (Слуга сам покоран! даклем 4. тачка кикиндскога програма браниће се индиферентизмом и апатијом, Срећа што су то латинске речи, па их наш народ не разуме.)

„Наше Горе Лист" вели: „Све би то друкчије било, кад бисмо мисами себе познали." (Аха! кад се држи опгати збор, онда треба свако да остане код куће, — тако ћемо се најбоље познати.) „Наше Горе Лист* прориче: „да ће у Сомбору родити исто воће као и у Загребу,јер се по вечерњу познаје светац ит. д." (Ово је тако српски и братински речено, да пи „Пешт. Ллојд" не би боље умео.) „Наше Горе Лист а увиђа: „да Загреб и С о м б о р и д у п о л а к о у Кикинду." (Па кад сви идемо у Кикинду, зашто нас и Панчево не прати тамо ? Је ли то слоге ради, — или за то, што неки не воле „п о л ако" ићи у Еикинду, него брзо, на врат на нос.

„Наше Горе Лист" резонира тако, да га нисмо кадри разумети и схватити. Из целога његовога чланка најбоље би разумели онај цитат, који овако гласи: „ 1> о 111 и р <1 е Тзги1(; роигипеате1еНе", само кад би знали на ком је то језику речено. би га све дотле док не наиђе на још јачу привлачину очију другог. Друга је несрећа ова: Младић какав са усијаном главицом а уз то прилично лепушкаст држи, да је достојан, да га та и та љуби. Она би га може бити и љубила, да нема пред очима каково друго створење, које може бити већ има свој идеал — али то она не мари, јер као створење ове земље равна се по својим осећајима, те радије љуби онога у слици коју себи представља, него овога у нарави. С тога се сложисмо нас дванајсгорица као главни фактори за стварање идеала у оно доба, да се осигурамо од свију тих по нас кобних последица, те склонисмо друштво љубавне умерености, да би могли један другог, што се тиче љубавних ствари потпомагати а несрећнике тешити, којих је јако мало било, јер кзд што ти је познато, бејасмо сви момци да ти око стане. Што се тиче штатута тога друштва и предмета, који су у разним седницама претресивани, чита ћеш из оних хартија које сам онда сваке среде и петка — у те смо дане седнице држали — и које ћу ти одмах донети, читати. За тим чика Миша извади из оног истог саадучића приличан завежљај исписаног лапира и предаде ми га. Ја једва чеках, да се обед сврши, те да их прочитам. (ПродужиНе се.)