Стармали

158

„СТ АРМАЈ1И" БР. 20 ЗА 1885.

Ја би рађе пољ- 7 био Овога минута, Ја би рађе пољубио, Ма и десет пута Младу, д$ну, природну, Веселу циганку, Него нашу помодну Набељену Анку. Г—д—н.

Говорка ое, Говорка се: да је четврта пештанска конференција већ једном снела јаје. Али још не смеду да га метну народу под нос, јер се и из далека осећа, да је - мЈћак.

Говорка се: да је бан Хедервари издао важне хрватске документе само за то, да охрабри Анђелнћа, да и он наше привилегије преместп у Пешту. (ђаво не спава.)

Гово рк а се: да ће се „Турски Марод" спојити са „Нашим Добом", јер је много два листа ва једног лиса.

Говорка се да многа српска села зову народно позориште к себи, макар само на једну представу, и то да им се представи Трифковићев „Школски надзорник а . Јер многа српска села још нису никад видели школског надзорника.

Дијалог, Један карловчанин: Берберине Перо, Тако ти Сијона, Зашт' је тебе Герман Мет'о за патрона? Јјрбер Пера: Не знам ни еам, али Нргађам лу смера : — Његова се брр^а Боји од бербера. Џ-

Моји снови, Од неколико дапа овамо, онда кад буде ноћ, море ме свакојаки спови. Снивам ја како шетам, управо правим шетње за — „Стармали к , па идем, идем, | кад ето мене где дођо и заиђо у царство будапештанских конференција. И замислите само, снивао сам о свима конференцијама редом.

Прва будапештанска конферееција је већ прилично у година госпођа. Носи се лепо одевена, а у лицу носи упола болан, упола пакостан израз. За н>ено срце кажу да је сломијено, јер је дуго и дуго живила у уверењу, да ће је узети мађарски министар Тиса. Ал отуд не би ништа. Господин се венчао као што је познато са госпођом мађаризацијом. Ја сам у сну врло учтив, нарочито са госпођама, па .. . ал но, не кажем да сам се пред првом будапештанском конференцијом поклонио, или је пољубио у руку, ал тек нисам јој почео пребацивати и корети је. „Госпођо, а смем ли питати где су ваше госпођице сестре ?" — „Моје сестре нису овде" — рече. „Моја друга сеетра налази се у служби код министра Тисе, она трећа је опет отишла за „виршафтерку" код Германа Анђелића." — В А четврта?" —• питао сам. „Знате о њој се сад врло млого говори код нас." „За ту питате . . . ено је видите баш сад у башти." — „Куку госпођо, а каква вам је то башта ?" „Ето видите пуна је „лудих печурака." Моја их сестра баш сад бере, хоће да их носи у народ на продају." — „Шта наопако, а зар наш народ купује и тога?" — „Слаби су ; врло слаби пазари гоеподине, али тек протури се бар по дикоја." — „А имате ли још сестара госпођо?" — „Имам господине, ал те ми нису рођене. Знате од другог су оца; друго име носе." — „А смем ли знати за то часно име?" — „Зашто не, кад то бар није тајна. Оне се зову: „монголке. . — ,,Шта наопако ако узживе, да неће у Монголију на договор." —„Разуме се, ал као што и сами додајете; ако узживе. Но слаба нада. Знате шкрофулозне су, јако су болешљиве." — „А могу лп имати несрећу да се састанем с њима?" — ,,Овде не, јер су у пензијонату код ђурковића и Павловића. Они воде о њима бригу." Можете мислити, да ми такве речи нису ни у сну пријатно пале. Отишао сам нагло даље, па ишао,* ишао, а и не гледао куда. Дође јендек, ја га прескочим, дође бара, ја је прегазим. Тако сам зашетао, управо заишао у некакво блато и мочари. То је стан совуљага. Две грдосије тих чудовишта стоје па се кљују. „Моје је доба", крешти једна; „моје је првенство, јер сам старија," пишти друга, И онда се пуштају, те свако чудовиште крешти гадно, срамно, ужасно. . . Уз њих стоји велики човек у белој бради и мантији, те слуша. Он ће да пресуди која је совуљага злобнија и грђа, и она која победи, тој ће пружити комад меса. Та борба совуљага је т. ко срамна, да је не могох даље посматрати. Тешко онима који то морају, ал ја сам отишао. Идем тако, идем, идем, док не заиђо у царство нумера. Снивати нумере, то је свакојако нешто, може их човек бар метнути у лутрију. Зграбим руком међу њих те извучем три : 1. 9. 1885. Куку, та то се не може метати у лутрију. „Остави само то ниЈе за тебе," рече ми један глас. ,,Други ће извући ту лутрију." И одиста Ј /в 1885. знали 1. септембар 1885. год. дакле дан отварања сабора . . . Тако дакле, то је нешто друго. 0.