Стармали

178

„СТЛРМАЛИ"

У престоници пак самој дочекали су браћа Мађари своје француске госте да не може боље бити. Дочек је био сјајан, како кад су гости приспели из Француске у престоницу наше домовине, тако исто и кад су се из провинције вратили опет натраг у Будимпешту. Водили су их по позориштима и операма, частиди их и наздрављали им, и тако, кад оду господа Французи опет у своју земљу, моћиће својим земљацима вазда причати, како су их браћа Мађари дивно дочекали и својски угостили, али — о изложби слабо ће шта умети причати! У осталом, браћа Мађари све што раде, раде весело! Ето, сад скорим ће се држати главна скупштина познатог ердељског „културног друштва," па између силних тачака дневнога реда само једна је о договору и раду, а остале се све односе на банкете, забаве и друга разна весеља. Мени се то врло допада, јер је врло корисно, пошто се тако култура неосетно и пријатно шири. Нико ни не помишља, да је учинио велико културно дело, чим је узео виљушку, да из чиније извади парче меса. Нико ни не примећује, да је науком и просветом озарио свет, чим је метнуо прсте на чашу и искапио је — у Тисино здравље. Други се народи муче свакојако, да културу по свом народу шире или у други који народ унесу. Неки то чине бајонетима и освајањем туђих земаља, пролевајући немилице крв деце своје и крв »некултурног" народа, али тек браћа су Мађари пронашли најугоднији и најпријатнији нач н. Том начину неће моћи противстати нит ердељски Романи нит ердељски Оаси, већ ће, хтели не хтети, једног дана видети, да су „окултурени.* Не помаже ту,

Ш0ДЈШОТЖ& Глиша и Миша, IIз шегртског жинота. Славно ли ти је место К. са својих шегрта. Толико шегрта ваљда ни у једном месту нема. Кад се сутон почне хватати, онда је њина влада у К. 4 има у К. шегрта, да им ни броја не мож' знати. Ту су ти: ковачки, коларски, кројачки, браварски, берберски и још и још многи други шегрти. Но сви, сви! Ал' пекарски и обућарски, то су тек права спадала. Од седам до девет сахата у вече све врве по сокаци, а читава граја од њих. Један пева, други звижди, трећи продуцира гавраново грактање, четврги жабије крекетање и сваки од њих има по нешто, што он најбоље уме, иа се тим и поноси. Свако вече у 9 сати састану се они сви око крста на пијаци, па скупа чине, што који уме. Онда настане тек права граја. Напослетку, пошто је сваки излармао своје, обично се потуку, и пошто би се њих неколико од боја добро проарлукали, разиђу се сваки своме стану, а код крста на пијаци обично би остала њих двојица ка Ј победиоци. Сва шегртија је добро знала ко су та двојица. То су били Глиша и Миша, најславнији к-ски шегрти у оно доба. А, јел' те, ви би волели чути какви су били Глиша и Миша ?

што се они тој „култури" противе. Чаша и чинија уништиће њихову противност према „култури" — бар тако мисле браћа Мађари, Начин ширења „културе" још је нов, па се с тога не може рећи, да ли ће успети, т. ј. да ли ће ердељски Романи и Саси хтети из исте чиније да једу и из исте чаше да пију заједно са мађарским „културним" друштвом, али ми Срби могли бисмо им то најтоплије препоручити, пошто ето наши нотабилитети и наш Герман (црквени канони се буне и веле, да није наш) једу одавно већ из те чиније и пију из те чагпе, па им ништа не фали, те зацело неће ништа фалити нит Романима нити Сасима. Једите из културне чипије и пијте из културне чаше, а ако вам позли, ни бриге вас није јер Г^рман ће вам помоћи, са — „културним" реном из манастира Крушедола! Рен је тај особито љут, јер би иначе јефтин био, а не би тако скупо стао српски народ, као што се то из калуђерских рачуна може видети. Него кад је већ реч о рену, ја се надам, да ће и српски сабор умети натрти Герману под нос рена, а надати се је, да ће тај рен тако љут бити, да ће његовој небираности пресести и да ће се од тада у опште оканути, да једе скупог рена из — манастира Крушедола. Отићиће гдегод у свет, где се незна ни за рен, али богме ни за каноне пи за православље а иека буде уверен, да се ничије око неће за њим заплакати. У народу ће се обновити радосно стара пословица: „Путуј, игумане, не старај се за манастир !" Милисав.

Па ево ћу да вам кажем. Само мало будите стрпљиви. И Глиша и Миша, баш се тако десило, обојица су учили обућарски занат. Радионице њиних мајстора биле су баш преко пута једна од друге и из једне се морало видети у другу. Глиша је био мало старији. А живели су се они као браћа. У радионицама тако су седили , да су увек били једно другом на догледу. Ако је Глиша крпио какве старе чизме, то би сваки час бацао погледе на Мишу , а ако је опет Миша теглио кожу, то би сваки час погледао на Глишу. Кад је чији мајетор слао ког куда, то су онда обојица знали. А лепо су се они договорили. Како Глиша треба куда да иде, а он гек погледа на Мишу, па се мало почеше по глави. Миша већ зна шга му Глиша јавља, па одма и он стане се искаги од свог мајстора, да иде сад овим сад оним послом. И самом мајстору би се напослетку свидело да је што нужно, па би га одпустио. Миша не чека да му мајстор двапут каже, него одма трч' из радионице, па управо на ћошак код „белога крста," где га Глиша већ чека. То је било место, где су се они увек састајали. Одатле би се заједно кренули, па би Глиша прво своје послове посвршавао, па би онда ишао с Мишом, да и он свргаи његове. Тако су они увек јављали једно другом кад су куд' требали ићи, и увек је онај, који први из радионице изађе, отишао на ћошак код „белога крста", па је чекао, док и ; други неби дошао.