Стармали

210

„СТАРМАЈШ" БР. 27. ЗА 1885.

и „нихилизам". Као анархиста не сме поштовати никакав закон, још мање као безбожник сме плаћати парохијал, а да би закон са свим исмејао, за то су му његови протекторп помогли, да дође до посланичког мандата и ако нпје бирач, те тако су се и сами ти протектори декдарисали као потајне анархисте и нихилисте. Као пак доследни нихилиста мора порицати све, па за то је сигурно и порицао српском народу свеот, а да би му се за тај лепи комплименат достојно захвалило, српски га је сабор верификовао и ако су га требали бар свешгенички посланици истерати на поље. У осталом морам признати, да сам ја лично и>тпуно задовољан с овим закључком верификационог одбора, односно сабора, јер се сада са свим јасно показало какви је племешии, немизерабилитетски образ у г. ђурковића, кад је могао као небирач седити у сабору и тамо говорити као — народни посланик! . . Него не слажем се ја само с тим закључком, већ п с оним, у којем се изрекло, да ће наш народноцрквени сабор радпти и под — Германовим председништвом. Већина нашег сабора владала се у том случају као онај ратар, кога је спахија позвао на ручак и пред кога су изнели печење од дивљачи. „Али ово смрди да бог сачува!" рече ратар. „Дивљач мора смрдити," обавештавао га спахија. „Па добро," одговори ратар. в Кад мора смрдити, нек смрди, али га ја не морам јести." Тако и саборска већина. Зна шта смрди и где запиње, али за то је ипак сматрала за своју дужпост, да и под таквим околностима ради, а због могућег неуспеха нек падне још већи грех на душу црног грешника. Ако Герман баш мора остати патријарх и против воље целог српског народа, нек остане, али га ми не морамо — не јести ! Боже нас сахрани од таквих канибалских намера! — признавати и као таквом одажмжжетжж Како да дођемо до поваца? — Хумореска. Село *** — пардон — варошица *** може се с правом рачунаги међу најлепша места кптњастог нашег Срема. На главгом је друму, промет је доОар и жив, а што је главно и најленше трговине су све у српским рукама, у *** није још ни један Чивутин прокопсао, а и где би — молим вас — само да вам причам један случај. Банкротирао Чива неки у Бачкој, скупио оно „бофла," што му остало. догаао у *** па отворио грдну радњу. Фирма велика, врата сва исаисана, по дућана изнео у излог и напоље па све исписао цене. Неје њему још ни то доста, већ, кад је била пијаца, а он узео добошара, да доОује на сваком раскршћу, како је код њега све невероватно јефтино. Кад то чуо наш трговац Сава, а он пошље свог шегрта да виче за добошарем, како је код његовог господара све и боље и јефтиније, Неје прошло ни три-четир месеца а Чива оде, не од куд је и дошао, )ер му тамо више нико

вати почаст! Нек остане и надаље патријарх и саборски нредседник по Тисиној вољи, али српски ниги је био нити ће икада бити А ако у Угарсчој постоји још и само сенка уставности, закона и праиде онда ће се скорим мораги остварити речи народног псмика из Сусека, брата ратара, Ми.тана ђзрмановића, који је Герману овако певао: „Доле, доле ! Скидај злато, свилу, Иди наии, па умри у Риму. Склањај руке од крста и свеће, Када видиш, да те народ неће!" Питање је само, да ли ћемо то постићи пре тпме. што смо као онај ратар отшнли снахији на ручак, да тамо констатујемо, да његово'јело смрди, или би се пре постигло, или би се бар сачували од неуспешног рада када не бисмо нагае органе за мирисање ни излагали — смраду. У осталом, свако мора признати, да је наш сабор потпуно своју дужност учинио и народ задовољио, а хоће ли бити успеха или не, то је питање, које ће будућност решити, гек једно је и сад још извесно, да српски народ неће иикад јести она јела, што заударају на — Германов синодални операт ! То ће хтео не хтео морати прогутати Стева Павловић са дружином, а да ли ће при том сретнији бити од „Стармаловог" саборског миша — о том нећу да разбијам главу. Тек Герман би требао ма чим да обдари своје верне. како би се и по својој спољашности већ разликовали од „кужпих" и „безбожних" народњака и како би их тако цео свет одмах на први поглед могао познати. За тај случај могао би завести нарочита „одликовања", нарочите ордене. Најпростији би начин био, кад би за своје верне завео таква „одликовања", с каквима су н. пр. стари учитељи разликовали рђаве ђаке од добрих. Али тако гато не би било нигата ново и ориђинално, нити би са свим јасно обележ вало

не верује, него оде некуд у грапицу бивгау, тамо их још нема толико много. Еле као што сте из тога могли видети становници места *** људи су на свом месту. Оно истина Бог на-рчали су и они неколико пута, али — боже мој — коме то пе „пасира" па још у ј е о е н по оним брдима, они се ипак заусгавили, исправили и били и осгали онако исто ностојани као н пре. У тај *** дакле дође од некуд пре једно две до три године „машамода" — госпођица Јуца, она је истина већ била иза оних година, у којима се вели, да су „цвет младости" али је ипак била —госпођица, па штојезуб немилостиве природе од њених спољашњих дражи одгризао, то је' она надокнађала из свог дућана, Па да видите, догађа се то чешће код.напшх — госпођица, а да се ником не замерим — и код госпођа! Гђца Јуца отвори дакле своју радњу, коју је удесила са свим по ,,најновијем, бечком журналу." Истина бог, да има каква „стручна комисија" и за те ствари, на да је дошла да прегледи ту радњу, не заам баш, какав би суд изрекла, али безазлени ***-ни они су — веровал . Свашта вам је било у том дућану. Шешира, венаца, иантљика, цвећа, дугмади, игала,