Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 2?. ЗА 1885.

211

моралност Германову и његове четице. За го, да бл им ое црквеаа свест, моралност и богоугодност већ с „одличија" могла црочитати, не би згорег било, кад би Герман завео ордене св. Куке и св. Виће, па их подарио шачици својих верних. Орден св. Саве не би протестовао против тога, што је у друштву с орденима св. Куке и св. Виће, јер се већ навикао, да блиста на недостојним грудима. И Христос је био разапет између два разбојника, па што не би се и св. Сава бдистао између св. Куке и св. Виће 1! Тако искићену и наордењену господу уступили би смо драге воље аустро-угарској влади. Нека ради с њоме што хоће, само да се ками скине с врата. А у замену за толику госпоштину и толике „капацитете" не тражимо више, већ само — умировљеног босанског митрополита Саву Косановића. За једног митрополита Саву дајемо им Германа и сву његову чету, дакле владе у Ауетро-Угарској очевидно би профитирале. Но можда би их онда нослали у несретну Босну и Херцеговину, а то би по тамошњи српски народ и од саме окупације већа несрећа била. За то би најбоље било, да их пошљу, да се по свету шетају. По жаркој Африци, Аустралији и Азији има католичких, протеетантских и других мисијонара, једино православних нема, и ето ту би могао Герман са својим Јотом, Павловићем, ђурковићем, поп Нестором, поп Вићом и другима да развије своју делатност у корист православља. Да би тамошњим дивљацима што већма импоновао, нек поведе собом и племића Радића. Онда ће бар сигуран бити, да ће православље надкрилити и католицизам, и протестантизам. и све друге верозаконе Тако би му можда бог опростио грехе и можда би га идућа поколења — разуме се, дивљачких народа у Африци, Азији и Аустралији — славила као свеца, а овде за њега нема спаса и он сиромах може тражити овде утехе и

мидера, турнира, рукавица, курјука, порока, брошева, минђуша, стаклади мали и велики са тајанственим са;ржајем. једном речи свакојаких којекаквих — „украса." Збиља, у новије доба може се добити и помада Ане Чилаг, од које и женске могу добити браду! Осим тог сталног „еспапа" у дућану долазиле су ту по кад и кад по гдекоје госпођице ***-ке на разговор. Па за бога, у тако малом месту куд ће, ако неће тако где на разговор, а код гђце Јуце дивно се „унтерхалтују," јер прво и прво, што вам гђца Јуца зна да приповеда, то више не роди — све слади а била по свету и маого знала и видела, друго и друго долазе и господичићи или им требају рукавице или дугме или ма што. Скупе се тако, заседну на никад — краја. Једном речи права благодет, што дође та „машамода" у варошицу. Најбоља и најсталнија муштерија гђце Јуце био је господин Влајко. Да вам га преставим! Био вам је то детић од својих 28 до 30 год. висок — можда мало и сувише — црн, зарастао у бради, наочаре — пардон, „цвикер" - редовно на носу, на све мота кад иде. Иначе је био врло живе и веселе нарави, у друштву су га радо трпели. Ио занимању био је

насладе само у — бокалу! Но сад је већ крајње време да завршим ову шетњу, јер мп се хита у Србију и Румелију, да видим, шта се тамо догађа. До внђења дакле! МилисавУ ш т и п ц и, На Балкану се озбиљно к о м е ш а. Да нам јс само још знати: „ко м е ш а ?" * * * У Француској се политичке странке играју карата. Реакцијонари „ишту краља." Јест, кад не би било — кеца. * * * У Хрватској се препиру: Да ди су посланици изгурали бана из сабора, ид је сам утекао. Ту дабоме има разлике. Ал ако бана из Хрватске изгурају, или сам утекне, то ће бити све све једно. * * * Штета од наше земаљске и з л о ж б е износи милијон и по форината. Да се то у банкама издожило (у фуруни) могло би још неког загрејати; овако нас је то јако разладило. * * * Герман је поздравио сабор са беседом, ади се није од сабора опростио. А боље би било да се опростио; јер ће се тешко више видити, * & ^ Сабор је дипломатисао. Казао је да прекида са седницама, а овамо је прекинуо с Германом. * * * Аца Зуб часи, управо „ч а ш и" по српским манастирима. Тамо се дакле гради ведика част. А коме на „част"? питамо.

или боље да се изразим, неје био — ништа. Свршио је неколико гимназија, па је ступио у „канцедарију." Замерити му дакле нико неје смео, што је на посетним картама стојало „опћински чпновник." Као што вам рекох он је врло често долетао гђи Јуци т. ј. управо у њен дућан. Овамо, онамо „усљед асоцијације и атракције ахибујућих се полова" они се тако зближили једно другом, да је већ и бледи месец — о жубору потока да и не говорим имао посла. Заклели се. да ће до гроба бити једно другом верни. Она је истина бида самостадна и независна а и њему су биле одрешене руке, она се неје имала бојати свекрве а ни он пунице, па ипак — — но једва сам вас довео до трагичног момента њихове велике љубави. Да, да и они се уверили о истинитости Дарвинове тврдње, и код њих се појавило питање о „борб!и за онстанак." Он је био у њу страсно и страшно заљубљен, идеадно до ушију али је ипак био толико — материјалиста, да је морао доћи до жадосног'уверења. да се од љубави не живи. Како би то лепо било, да тако може бити, сигурно би и сл. конзисторпја онда много мање посла имада! .. .. *