Стармали

212

„СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1885.

* « * „II у т уЦариград водипрекоБеч а," рекао је један руски војсковођа. Само се јако сумњамо, ?да је мпслио, е тај пут води преко в бечке лепдербанке." Ш I* §§§Г КадЦчитам »вести са Балкана," видим да се једна с® другом ни мало не слаже. Из тога се можс сигурноЦзакључитп бар*то, да се на Балкану у опште

Ђира. Није добро што карловачка саборница има двоја врата. Спира. За што? Ћира Да су само једна врата, онда не би пи један посланик изишао из сабора. Касапиновић и ђурђевић, не би хтеди изићи па она пста врата, на која је изишао Томић и .Јојкић, — а бога ми, и Томић и Јојкић, не би изишлп на она врата, кроз која изиђоше Касапиновић п 3)урђевић. Спира. Добро кажеш. Али ја би ипак волео да саборпица има још једна излазна врата, — т. ј. за ђурковића и попа Протића. Ћира. Није потребно. Они би већ могли и кроз пенџер излетити. Ћира. До сада се Анђелић (кроз свој „Турски" орган) ругао Сими Радудовићу, као да не зна писати. Ал ево је брат Спма доказао да уме. Спира. Сад би се Спма са већим правом могао ругати Анђелићу, јер овај је показао да не уме ни најлојалнију адресу потдисати. — „Ја те љубим!" понављао би по хиљадити пут г. Влајко. — „Ох, и ја тебе, голубе мој!" гукала је гђца Јуца. После ти излива, које би г. Влајео зачивио својим изворним пезмама. које је он и штампао у „Фрушкој гори," потрзали су они питање о будућности. Овако се не може издржати, они ће морати годлећи очајној борби и толиком искушењу. Господин Влајко био је као луд, неје знао шта ради. Одлазио је редовно у „званије" али му посао неје ишао од руке, све је радио натрашке. Место коицепта бацао је преписана акта у пећ, сваки час турао је жеравицу од цигаре у уста; она обична забуна, да место песком поспе мастилом писмо, била је њему сувише обична. он је једном хтео воде да пије па место чаше узео је стакло с мастилом, те у намери да проспе стару воду из чаше, проспе све мастило кроз прозор на г. начелника, баш кад је овај у „гали" пошао да чсстита попу Нови крсно име. Дакле као што видите стање ужасно, да доведе човека до лудила. Мало је радио у „званију", а и што, кад му се не мили, а господи — и већој од њега — не жури

Ћира Тако је. Није умео да је нотпише, — али није умео ни да је избрише.

П у С Л Ћ Ц е. Д:. Српска војска још ни сада не зна куда је шаљу, — само толико види, да иде све даље и даље од Босне и Херцеговине.

□ • „Стармали", као добар Србин, волео би и П р и ш т и н у имати, — али не би волео тамо приштинут бити.

X- А да није то Бизмарков „штос* 1 , — и то, што-но веле билијарџије „пер мопс." А. Можда се и Гарашанину нроктело да игра билијара, — али он на томе п >љу зна правити само „гиксере." (Кад би он играо на свој рачун, не бисмо ни мало страховали.) Равнотежа је поремећена, — али са Лендербанкнотама не даду се купити они прави гевихтови, који би то изравнали.

л. Наш је сабор имао д е в е т седница. Анђелић их до душе није бројао; он само осећа неко деветање

се тако здраво. Скоро увек држао је главу у рукама наслоњеним лактом на сто, па или неје ништа мислио, тада би стварао песме, или су му све мисли биле концентрисане око питања: „како да дођемо до новаца !" Једном је тако седео и промене ради махао је ногама а по папиру пред собом дрљао је којешта, удешавао свој потпис па кад му је и то досадило а он је почео да црта, наравно не из каквих злих намера, да надмаши Рафајела и друге, него само тек да се ради. Цртао је тако неко време, па онда у један мах скочи као махпит, зграби шешир и полети на сокак. Јурио је а није ни приметио, да је у папучама, да је у оном зеленом писаћем капуту. њега се цео свет није тицао, он је јурнуо у радњу гђце Јуце. Гђца Јуца се сирота тако поплашила, да је морала и себе и њега пошкропити пачули-водицом. Кад се тако мало опоравио и гђца Јуца дошла себи поче он још сав задуван: — „Нашао сам. . . решио сам! То нам мора помоћи, ми ћемо бити сретни! Дивна мисао, божанствена. Ох! Јуцо, анђеле мој, та Влајко је паметан човек!" — »Драги мој, по овоме што говориш, не бих