Стармали

„СТАРМАЛИ" Б Р. 27. ЗА 1885.

213

+. ђурковић је на сабору обећао, да ћемо добити пакрачки декрет. (Кад би тако што добили, ми би тај деп дар поклонили његовом патрија ру Герману — он и тако од стране народа нема никаква декрета.) 8% Један карловачки бербер вели, да би попа Протића могао обријати за ио минута, — тако му је мала брада. (За то му није ни сметала, кад је дошаптавао тајне из клуба.)

ра Ђука. „Далити знаш шта је то IVЛ »пророкова застава." Слушам да је врло стара и да јако помаже Турцима." Шука. Па то онда и није ништа друго, но глоба и неспоразум балканских народа.

Проба пера. СХХХУШ. Може му бити, па бираКад је газда Моја Хтео женит' сина, Намерка девојку Од шеснајст година. Повуци, потегни С углађеном фразом, Напокон запита: А како ј' с миразом?

„Колико година, Толико иљада. и На то Моја рече: Здраво ми је млада. СХХХ1Х. После гозбе. У госгима беах, И претурих сретно; Друштво беше вољно, Вино ексцелентно. Ексцелентно вино Беше здраво јако, А домаћин воде Не даде никако. Још да није било Водених здравица, Ја би данас био Мамурнога лица. СХ1,. Растанак. Збогом врајла Вемо, Ми се растајемо! На пет миља даљине Од сад ћемо дисат', Питање је ко ће Коме прво писат" Пишите ми, в' Л тоиз р1аИ, Ако се удате;

баш рекла. Али шта је, говори брзо, шта си решио? Немој ме мучити !" — »Та чуј, измислио сам, решио сам — нашао сам барем за сад одговор на оно питање, „како да дођемо до новаца?". . . . — „Ах! и — и пачули-водица опет је имала посла. — „Седео сам у „канцеларији" беспослен, па сам пустио мислима на вољу, забаљао сам се пашом будућношћу, Најпосле нисам знао шта да почнем, трудио сам се да ништа не мислим, па сам почео да дрљам и сликам. Несам пикад имао воље на сликаае али опет. . . и ја сам сликао наше сељанке — младе..." —■ „Али шта то има свезе са оним? Говори брзо!" — „Та ћути и пусти ме да говорим. Цртам ја тако, па кад сам био готов а ја задовољно погледим на целу слику. Само ми је глава изгледала мало ћулава. На венчању и боже помози, има млада венац, али после утегне сву косу у мараму, или убрадач, или како ли се то зове" . , . — „Та да, да — убрадач, али даље шта је даље!" — „Опет ти! . . . Дакле то ми се неје допало, и помисли, ту ми паде сретна, божанствена мисао, у главу. Ти си „машамода," теби се верује, што ти

продајеш, то се носи. Зар се не би могли — ево овако — натрапати какви цветови; венчићи, злато али талми — или ма што тако аа какву капу, што све не би морало много коштати, онда ће мо изденути ма какво име, којим ћемо то чудо крстити и видећеш ја се нећу преварити.* — »Дивно, божанствен доказ твоје неизмерне љубави према мени, то ми даје повода да верујем, да ти имаш будућпости у измишљању моде. Ох! ми ћемо бити још сретни!" Речи су умукле и ви ми нећете ни најмање замерити, ако вам истини за љубав речем, да су за тим само пољубци говорили, они беху потпун израз љубави и осећања сретног пара. * После недељу-две дана, могли сте у колу — па чак и у црква — видети нека чуда на главама паши млада. Оне саме несу о том чуду нишга више знале, него да му је име „кофир" и да се сад „носи," Њихови очеви — они су већ вигпе знали. Њима је та мода у ова зла времена — дозлогрдила .... Да видите има у овом, што сам вам причао и појезије, али има доста и — истине. Н.—о—ћ.