Стармали

214

„СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1885.

Ако се ја оженим, Писаћу, да знате. Али ако не нађено Ни ја ни вп пара, — За то неће проплакати Еуропа стара. г -д-н.

Та јее' ти Лука? Баба Мада из Падеја (покојна) оде у Сенту код своје неке рођаке у посегу. Ова је била доста имућна жееа — па поче се фадити час с' овим час с' оним, и водити „фишћанку" из једне собе у другу. Гледи баба па чисто очима не верује, те се заустави најпосле код једне слике (а ово је било домаћиново портре) и запита домаћицу: „а јел бога ти Насто ! а каква ти је ово икона" ? Та бог с' тобом Мада, та зар не познајеш мог Луку ? „Гле! А ја помисли у први ма' да је Лала Ника, што се из Аде доселио у наше село. Па јес' ти Лука, о часнп те потро, па што мп се не јавиш?" Ђ.

Пеема без теме, Нит су руже мирпсале Орошене свежом росом, Нит се славуј надпевав'о Са умилном тицом косом. Нит се бледи месец крио, Црвенио и бледио, Нит је жубор - поточпћу По камењу жуборио. Нит је киша п мећава Завејала стазе, пута Нит се наш'о какав путник У шумама да залута. Нит је пастир уз фрулицу Извијао песме мале, Нит се разби лађа каква 0 пучине и о вале. Нит се двоје заљубљених Заклињали и јадали, Нит се какав љубоморник Стисн'о десном ножић мали Нит је — е, па шта је било? Да л' је јава. пл сам снево : Нашли мајку с чедом мртву —- Па ко би још о том пев'о ? ! —о—

Прић-Манојло. Сатирична збиља нашег доба. Дал познајете мога прић-Манојла ? — Шта, не познајете га ? ! Немогуће и невероватно је аега не познавати ! Приповедаћу нешто из живота му и познаћете га. Мој прић-Манојло сушта вам је доброта. За род свој. живот би радо жртвовао са тек шта мислите за „њежни пол?") За њ сишао би иусами пак'о! Бадава би у по бела дана свећом равна му тражили, То вам је човек пун поштења и осећаја; добродушан, родо-и правдољубив је до безкрајности. Он је био цркв. тутор, претседник цркв, општине и певачке дружине, општински кнез, изасланик и много друго шта. Поред свег тога ипак има људи који о мом прић-Манојлу зло говоре. Вид'те, то су вам завидљивци и назлобрзовићи, — ал не дам ја мога прић-Манојла ни за — пуну капу шљива ! Мој прић-Манојло не носи ни сада чалму на глави, али сада је он ага и спахија. Раја његова одвећ се не благодарно спрам њега понаша, и вид'те, то њега, као човека пуна части и осећаја јако боли, с тога је у последње доба одвећ туробан. Нузгред речено, он је на сву меру сујеверан. То му је једна једина мана, јер много полаже на рождапик и вечити календар, а највише вере има у баба-Кати врачари; ништа, важнијег почети неће док до ње не оде. Једног дана јадао ми се, као присном пријатељу, како га јако боли што раја његова хрђаве гласове о њему нроноси. Знајући да свако зашто мора своје за то имати, упитах га: знали узрок зашто раја тако чини ? Одговори ми: „не знам!" а после мале почивке дода, да само бабаКата може прави узрок знати, те с тога да не чиним друго већ да скупа одемо до ње; одвраћах га од тога, ал он ни да чује; напосљедак одох с' њиме к' баба-Кати. Баба-Ката, као права врачара, своје куће нема, већ станује у једној крчми Дебели крчмар је поштује, јер она муштерије привлачи. Чим у крчму приснесмо мој прић-Манојло шану крчмару нешто у уво, на што му исти нека врата показа. Отвори смо их и виђесмо баба-Кату на клупици седећи, назвасмо јој бога а нрић-Манојло рече јој ради чега дођосмо. У то дође и крчмар са пјном боцом и ставивши ју пред баба-Кату удали се. На боцу показујући рече мој прић-Манојло : „Ни баба-Като! ја сам искао вина". „Знам ја мој голубе да си ти искао вина, ал баба-Ката никад не пије кад ради!" Уз то стаде вршити своје обичне церемоније и кад готова би рече: „Мој синко, ти ниси уречен, теби мора нешто друго да фали, да видим шта ће карте казати!" „Мој соколе! Ево видиш, карте веле да си грдну штету претрпео. Ова црвена дама вели изгубио си ^аст и поштење. — Скини са очију те прозоре да ти из очију јошт нешто кажем. Тако, добро је. Ју, божја мајко и света Параскевијо, — буди Бог снами! Овако шта јошт не виђо. Мој брајко, страшно си нагазио, из очију твоји видим да су у тебе ушли неки зли демони. Пружи длан да из њега читам где си нагазио. Ето, кажем ја, човек кад је несрећан и на нравом путу страда! Мој голубе, ти си у Пешти на великом вашару нагазио. Већ на путу уђе у тебе демон славољубља — јер ти се даде од твога скутоноше као ...... чки Пургермештер преставити. На великом