Стармали

236

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1885.

Спира. Допуштам да се наше србовање не мери виделовским аршином, — али како можемо бити у један мах и Бугари и Руси, сада кад су Русија и Бугарска у највећој иротивности! Ђира. Не заборави да то „Видело" вели, а ,Видело" је сву своју логику утрошило у обрану берлинкога уговора. П у С Л И Ц е, □ . Конференција цгриградска једва се једном састала; али је заборавила иајаре држати призиваније светог духа (зато канда свети дух неће ни слетити над њу). „.* в . У Ниш је дошао нов посланик турски, а зове се Зија-паша. (Али на његово зијање канда се неће нико освртати.)

О. Кад је митрополит Косановић полазио из Сарајева, власт није допустила да му се даје бакљада. (Врло паметно, — с ватром се не ваља сиграти.)

НШ. Неки се радују, да ће на Косановићево место доћи арх. Милаш, — какве ће хасне имати српски парод од њега то не знамо, али „Турски Народ" ће бар имати онда две музаре. А. Наша државна иЈложба завршила се са дефицитом, — али то се прикрива, — тиме се не иуца као са оним шампањом, којег су Французи могли код своје куће много јефтиније пити. Путем је било доста тегобе са Милетом, неће да иде кући и једва га некако на силу, тирански, одвукоше. — Лаку ноћ ! Лаку ноћ ! Одоше сви кући. Милету је дочекао Аца код куће смејући се. Ал чекај се, претио му је Милета, покашћу ја теби, како се зајам враћа. Легне и он за тим. Није време дуго потрајало, ал ево ти наступи време, да се баба Јецин зајам враћа. Сва му се соба окретала, глава заноси, у стомаку поче да се нешто комеша. Као подземна тутњава при земљотресу, све се преврћу црева, наједаред — али ово кораблекушеније нисам у стању, а нисам ни вољан да описујем. Тако прође ова најпре ведра а после мутна и црна ноћ. Кад се Милета у јутру пробудио имао је шта и видети. Место шаргарепе, што ју је метуо у џеп, кад је полазио кући, нашао је три-четири струка першуна, (даклем першун су јели а не шаргарепу, — и то је морао бити неки морски першун, кад је морску болест проузроковао), а кад хтеде да капут обуче, мал се није скаменио, цела стражња пола беше искинута. Гаџа му је узео у ферзац. Шта ће сад; не може човек у школу, нема друга капута а у овом полу капуту опет не може. Морао је остати код куће. Није прошло неколико дана, кад ал ево ти баба-Јеце

™. КадјеАнђелићбиоуБечу, „Нова Преса* јавшга је да је стигао „Негг Сегт. Ап еИ с з М Н горо1Н уоп ОгегпоуЛг 4 . — (Наравно, то је штампарска погрешка, — али много би нам милије било да је истина.)

$. У 85. броју »Нашег Доба" пише неко из Петриње овако: Ми Срби из Петри-ње смо с неким задовољством иратили рад цркв. сабора, јер смо у наиред знали, да од тог сабора не%е ништа бити". — Ох, ала су красни родољуби, ти дописници „Н. Доба". — Гле само шта њима чини зндовољства! ! !

Ђука: „Шта мислиш Шука, да 0ЈксгаГ сам нешто изложио ову моју опаНЈШј утгс клију на Будапештаеској изложби?" ШШхС-С! /Шч Ш У Шука: »Идичовече, баш си враг. искали би данас од тебе бар "" - Ђука: ,Но, онда би баш заслужшш да добију ево и ову моју батину.*) •) Па и то би био „ручни рад." 1Гр. слагачева. Р а д о и д е„Радо иде Србин у војнике, Где зелене бере лаворике." Тако песма вели, Али ми би хтели Лаворика з р е л и. д. у гимназију, нарогушила се, а језик је доста наоштрила, па је сигурна да ће моћи што год и израдити. У десној руци носи неку чоју, и то баш ону половину из Милетиног капута. — Еј наопако! мислио је Милета,"дакле није било доста што сам штетовао читав капут, него још и да ме тужи Баба Јеца их је тужила, а управитељ је казну изрекао и то два дана с' оне стране браве. То је први пут што је те године био затворен. Као честит Србин није хето да изда братију, ал ови опет да се покажу да су у потпуном смислу ђаци, изиђу, лицем на јавност, и тако је Милета имао друштва, које га је тешило. Само је Аца остао изрод, он није јео верш^на па није био ни затворен. Често је спомињао Милети успомену од Митрова-дана, а он би само рекао, доћи ће време кад ћу моћи вратити, мило за драго. Време је и даље текло као и дотле. Аца се тек саД одао песништву. Сад није било више Анђелијада, него све Вукијаде. Сад му је Вукосава била све и сва. Она му је била идеал, она му је била узор и патрон, њу је обожавао као никог досад. И сад се наравно морало брисати име са теке у којој су биле песме посвећене „Анђелији", и наново писати „Вукосави". Анђелију је изгустирао, та није човек волио монотонију, те је тражио промене. Он је сад