Стармали

238

„СТАРМАЛИ" БР. ЗО. ЗА 1885.

Мали Паја је увек „при добром апетиту" (ади и види на њему). Једног јутра дође он својој тетка Аеки, која га је здраво волела, — а у једној су кући живили. — Чим Пајида уђе, виде да се ту доручкује, па још саврата повика: — Тетка Анка, ја сам сит; ја сам већ код куће фуштукао. — Па добро Пајице, кад си сит. — Ал ја могу још једаред фуштукати.

Ја и песма, Ево сад на пример, Еад бих ја запев'о, И кад бих у стиху Писати почео — Шта бих све~ту треб'о ? Прво ваљда дара? — Ах! боже саклони, Од куда на пример Онда пишу они — Водени песниди? Понда ваљда мисли? — То би било лако : Бледи мееец, руже, Радости и пак'о — Ил ма што год тако I Можда осећања? — Неће ни то бити Јер се данас песме Могу набавити — И за лепе новце. Народ, идејали? — Ах! за бога, манте Зар ви баш још ни то Наопако не знате ? — То није реално! А ти шибај мане! — 0 ! хвала на кажи, Зар ви још незнате? Такав у нас важи — Еао и бунџија! Грех је данас рећи Истину у очи, Издајник је она] Што с' за правду бочи Ал гле инак песма. —0 —

Тук на лук. Споречкали се у кафани два господина, А. и Б. Д. Па молим, ко сте управо ви, и шта сте ? Б. Ја сам списатељ. А шта сте ви ? А. Ја сам барон. Б. Трц! Па то сте били и кад сте се родили. Зар од тога доба нисте ништа аванзовали. Из војничке школе. 0 ф и ц и р : Који офацир има већи чии од поручника ? В о ј н и к. Капетан. 0 ф и ц и р. Добро. — А ко је над капетаном, — ко н>ему заповеда? В о ј н и к. Госпођа капетаница. Пријатељство Ј о ц а. Збогом, драги Стеване; ја путујем у Америку. Онде ћу се настаоттм. Збогом брате, — ми се канда више никад нећемо видети. С т е в а. Шта ? ! Нећемо се никад више видети?! — Е, онда учини роду глас, па ми узајми 10 форината. Чему се највећма чуди. Један фићфирић био у Бечу, па су га ту водшш и у звездарницу; кад се вратио кући много је приповедао о напретцима астроиомије и увек је изражавао своје чуђење: — „није ми," вели, „чудо што се и најмање звездице виде; није ми ни то чудо, што им прорачунају даљину, — ад ми је чудновато, од куда да дознају за њихова имена. У кафани. К а ф е џ и ј а. Како вам се допада моја кафа? Г о с т. Хм, хм! Морам је и похвалити и покудити. Похвалити морам, што у свој шољи није било цигурије. А покудити морам опет, што у њој није било ни мало кафе, Аветиња — Које добро ? запита попа свога парохијана г који му рано у јутру дође. — Зло, господине! Синоћ сам ишао поред гробља, па ме је вијала нека аветиња. — А како је изгледала та аветиња ? — Па била је велика, велика, као какав магарац. — ћути, не говори ником ништа. Та то је био твој сен, од кога си се тако уплашио. приб. Срдан.