Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 36. ЗА 1885.

Глас из Загреба. Српски клуб у Загребу имао је депу памеру, да се део фотографира у једном таблоу. Али му се жалибоже та његова намера разбила о један „камен претиканија": ко да дође у среду свију н.ихг' Немогоше ту да се саглксеи сложе. Јер ако је по старешинству, то „и це Суботића." Али по господству опет, патрило би то место Кушевића; по аукторитету пак ђурђевића; по вредности ђурковића; по виспрености Медаковића; по чину Миковића или Николића; по лепоти Вацког; а по личној бравури Дедовића или Рашића. Те зато ето нећемо ни имати тога весеља, да са том сликом вредних заступиика наших украсимо своје галерије. Нузман. Из Оомбора. Неки господин Силард (по имену би многи држали да није Србин) вели ових 5 последњих недеља, да је читаоница у Сомбору сада ра јтшул постала (ово зато, што су кандидати његове партаје једногласно приликом обнове часништва пропали), те зато и не иде више горе у читаоницу, него испод ове доле у рештаурацији чита новине. Боже мој ! Ми прости чланови читаонице не можемо да се довољно начудимо такој госноцкој логици, јер је нама познато, да су до сада јахачи увек горе били, а коњидоле. — ***

Завршетак је гласио : Иа душо моја склопи се, ја ћу те узети. Као што видиш нисам ни ружап; шга ми фали? Имам пуну авлију кокошака и патака! Имам и два шљивика. Шљива и ракије ће бити доста! Ја те волем, воли и ти мене, па ће све добро битн. Остајем твој до гроба љубећи те Чика Рада кнез. Но ово је белај на моју главу. Као да му је почетак буди бог с' нама, сотона диктир'о. Свршетак још и које како разумем, ал почетак баш ништа. Ха! Да не буде то писмо за моју жену написано! Тако ће нешто и бити. Ај , чекај чика Радо, наместиће теби мајстор Кузман већ под главу. Узо шешир, и оде управо чика Ради. Шта је то Радо, какво је ово писмо од тебе ? Шта ти имаш посиа са мојом женом ? Ха ! С каквом женом ? То сам ја теби писао. Та шта мени. Јесам ли ја „Бела вила?" Каква вила? Дај овамо брзо да видим. Кузман му пружи писмо. Чика Рада поче читати. Хеј наопако, сад сам пропао. Та ја сам то писмо Милици писао, а теби сам оно што је у Милице. Плајаш је свему томе крив рече чнка Рада љутито. Кад се Кузман уверио, да се то писмоњега не тиче, оде кући, и остави чика Раду да се мало изљути. * * * Чика Рада је легао на диван. У љутини није знао шта ће, кад је чуо сд плајаша да је због николиног гарова писма пореметио. Напослетку љутио се и па самог себе. Наједанпут закуца неко па врата. Слободно.

Љ у б а В. Љубав није земске ћуди, То, земаљче, знај. Кога стигне том досуди: Пако — или рај.

Нећу још. Један гимназиста из четвртог раздера дође у трафику и купи паклицу дувана. Трафичар. Зар ћеш већ да пушиш?! ђ ак. Нећу још ; него после подне, кад изиђем из школе

Д в о 6 о ј. Драти пријатељу! Молим те, да ми позајмиш твој револвер. Нека беда наврзла се на ме, — изазива ме већ два дапа. Ја се пе дам кињити. Борба је на живот или на смрт. — II ти би у оваком положају то исто учинио. твој Исидор. (Други дан) Драги иријатељу! Хвала ти на револверу! Заиста ми је дивну услугу

Унутра уђе миличина служавка. и преда му неко писмо. Чика Рада га дркћућом руком прими, и са великим га страхом отвори, и поче читати: Господине! Из вашег писма видим, да није намењено пама, већ Кузману шнајдеру. У њему сте се доста гадно изразили. Но све на страну, нећу да вам пребацујем; ми вам праштамо! Само ћу вам рећ >, да се мапете љубави, која вам ни иало на част не служи; и да нас у будуће поштедите од ваших посета. Остајем. Јеца ЛоиовиЛа. Милица је за мене сасвим изгубљена и то све због тог проклетог николиног гарова — рече чика Рада кроз плач. И узе шешир те оде мало, да се прође — пе би ли му како туга одуминула. % После две недеље дана, били су у Ш. велики сватови. Никола је добио место за бележннка, и испросио је руку миличину. У сватови је учествовао, погодите ко ? Чика Рада! Па још да видите како је био вес'о и добре воље. Наздравио је младенцима, и пожелио срећу и дуг живот. А за тим је приповедио сватовима свој догађај, и — — како је оно Кузманово писмо у руке Милици дошло. Кад је испричао, сви му се свати смејаше, а за тим се заори из дубине срећних и веселих срдаца: „ М н о г а ј а љ ета." Нови Сад Јула. 1885. в. т.