Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1885.

Из поомрчади Мирце Схафија, Кад постаде државида Кипикапафа, Не имаде више, само Два параграфа. У држави кипикафској Лозинке су две : Народ вели: Свизакраља! (§. I) А краљ: Ја за све! (§. П.) Тад филозов један шапну, Здраво стар и сед: „То је леио, — ал мени се Не допада ред." Оно друго нек је прво, Биће финије, Природније, поштеније И — јефтнније. Не знам јесу л' обеспли Тог фидозофа. Ал ни инде баш га не би Дигли за грофа.

Теорија и пракса. У суботичком листу „Вас8ка1 ЕИепОг* (бр. 53.) има један чланак под насловом „А та^уагок 68

а згегћек," где се са пајидеалнијом теоријом прн« дикује слога између Срба п Маџара. I „Неиа — вели — у Угарској свесна Србииа који не би увиђао да су му Маџари прави и најискренијн пријатељи, на то Маџаре упућује њихов племенит и витешки характер," — и т, д. Тако пише Србин (Уирсз Т1уа(1аг) у маџарском листу. Милина је читати ту дивну теорију. Али Проклето „али!" Али иза те српоке теорије долази маџарска пракса. У том истом броју, таки иза овог чланка долази други члапак са насловом : А ђасзка1 И е 1 упетек т а §уа го з 1з а," којем је трн у оку, што у Бачкој има села са српским именима. Доле са „Петровим Селом", пека од сад буде „Ре^еггеуе." Доле са .Госпођинцима", нека од сад буде „Б о 1 Ло§ а з 82011 у Га 1V а" и т. д. Ето нашем Тивадару (Божидару) нова доказа, колико је у Угарској разлика између српске теорије и маџарске праксе.

Жалим, Жалим — али природни се Закон пе мења. Добра плода не мож' бити Од зла Се(ј)мена. Палилулац.

Рада, а најстор Кузман, мислећи, да чика Рада, није код куће, оде. Сад му сијну нека мисао, да га мајстор Кузман може код Милице потражити — јер зна, да он тамо често одлази. Брзо му напише и писмо, да гапричекајош за неко време. Кад је готов био, савије оба писма, и преда их плајашу, те му рече: Ово писмо у десној руци, однећеш кући гђе Иоповићке и предаћеш гђици Милици. Разумеш? Разумем. А ово опет у левој руци, носи мајстор Кузману-шнајдеру. Подај ил' њему, ил' његовој жени. Пази да не погрешиш. Знаш ли ? Знам — рече плајаш, и оде. Ишао је путем мирно, али кад дође на спрам циколине куће, истрчи и навали на њега, николин гаров, што је и чика Раду напао био. Плајаш сетивши се чика-радиног страданија, побоји се, да се то исто и с њиме не догоди, потрчи, и запе за клупу што је пред кућом била — те падпе, и прући се колики је дуг па земљу, а писма испусти. Гаров сад поново на њега нападне, но он се сети своје подебеле батине, те које батином, које опет капом, гарова сретно отера, и себе обезбеди. Кад је гарова отерао био, први му је посао био да потражи писма, и нашао их је чак код треће куће. Јест' ал' сад које је било у десној, а које у левој руци ? Никако није могао да погоди. На срећу, па како било, рече, и узе једно у десну, а друго у леву руку. Пошто је стигао кући миличиној, преда Милици писмо, које је било у деспој руци. II пожури се мајстор Ку-

зману — те и њему нреда писмо из леве р}ке, а затим се врати кући. * Кад је Милица добила писмо, одмах позна чика Радин рукопис. Дозове матер, и поче јој читати • Драги мој мајстор Кузмане! Немој нипошто "да се шалиш, те да ми поквариш прилику. Што ме једнако тражиш ? Платићу ти, човече! Претрпи се још неколико дана, видиш ја би хтео да се женим, и узо би Милицу, која се сад скоро у село доселила. Цевојка има и новаца! Ако сретно испадне, платићу ти двоструко. Позваћу те и у сватове, да ми б;деш мустулумџија! Платићу и оним халама у вароши, што хоћеду, да ме вендују, нек се зајазе већ једном. Претрпи се брате Кузмане још мало, ја мислим све ће добро испасти. Твој дужник Рада. Кад је Милица писмо прочитала, нрснула је у смеј. То је забуна! То је писмо намењено, мајстор Кузману — шнајдеру. Милица је отрчала и однела писмо, да га Николи и другарицама прочита. * Мајстор Кузман, кад је примио писмо, дуго је бечио очи на њега, али све за бадава није могао, да га разуме. Кузманово писмо је гласило : Дивна вило, — Богињо срца мога! Твоје бело лице, коса црпа и стас вити, учипише ме веома позорним. Погледи твојих црпих очију устрелише ме, и — аморовом стрелом — ранише срце ми ! Ох како би срећан био, кад би те могао својом назвати ! Како би се срећним осећао, кад би ми била и поверена, да ти будем, чувар и бранитељ твој у животу!