Стармали

284

„СФАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1886.

За другога ору, За другога Сеју; И депају дрва Да се други греју. Знају ћутећ' испит' Много горких чаша. Само им не рец'те: То је срећа ваша! С1ЈХУ1. Бл ажен и. „Блажени ништи духом," Блажени, још те како, Блажени здраво јако, Јер „њихово је" тамо На небу горе „дарство," А овде доле често је Њихово — министарство. Г-д-н.

Досетке, наивности и др. из дечијег света, Мој мали Која (у четвртој је години) већ прилично говори и иначе речи не изврће, али снег никад друкчије не зове него увек каже: кнез. — Зашто је њему лакше казати кнез него снег, то не знам. Али ономад дође к мени наш сеоски начелник; у соби се десио и Која. Мати му рече: пољуби у руку овог чику, то је господин кнез. Која послушан као увек, пољуби га у руку, па онда окренувши се матери, рече: Није ладан. К Р.

ухватите ме — рече Никола и стапе, на спрам једног подебелог раста. Шта мислиш нећу, — викне чика Рада, и потрчи управо одакле је глас допирао. Кад је дотрчао био већ близу Николе; оп се измакне, а чика Рада се лупи о раст тако јако, да је сво своје благоносије одерао, а беле чакшире озеленио. Девојке прснуше у смеј, а највише Никола, који притрчи да га прихвати. Ао хуљо једна! И опет ја через тебе страда. Та ти си мени већ давно скривио. НемоЈте се једити чика Радо. Опростите ја нисам ни мислио на тако што. Хајд' што му драго. Играли смо се. Можда ниси хтео. Само кад год си ти ту, ја увек морам неки малер имати. Да се иде кући, рекне гђа Поповићка. И иошто су се мало приватили крену се сви весели кући; само чика Рада је био нешто невесео, и држао се за своје одерано благоносије, и тужно је гледао, у своје некад беле, а сада зеленкасте чакшире. Кад су изашли из шуме, пружала се једна врло велика бара, управо до села, а у њој је био општински чун. Никола изађе пред друштво и рече: Ја мислим, да би боље било, да седнемо у чун и да се до села довеземо. Нећемо бар ноге морити. Девојке се изпочетка устезаше. Али ако се извр- е чун, а ми се подавимо — рече Милица шалећи се. Небојте се, ја умем добро крманити, а чика Рада веслати. Јелте чика Радо ? Чика Ради није било по вољи та вожња, али, да се не осрамоти одобраваше Николи.

Лежећи изјутра у постељи отац извукао из хрпе књига на столу крај себе једну те чита. Крај ногу ваљушка му се синчић од четири године те ће рећи: „Тата! Дај мени те твоје књиге". На то ће тата: „Синко, док тата остари онда ће све тагине књиге бити твоје, а сад је још рано за тебе". Дијете ућута за једно пет минута пак ћегледајући тату како даље чита, опет запитати: „Тата! Јеси ли већ остарио?". („с. Л.") Мали ПајицаТпао, па се ударио у лакат; дође у собу плачући, а чика-Арса га запита: „Шта ти је Пајице, што плачеш?" АПајица ће кроз плач: „Та тако сам се ударио, да мал нисам пребио језик".

Једном запита Пајица своју тетка-Анку, како јој се тица зове; тетка-Анка му одговори: Канарица : а Паја ће на то: „А како јој је презиме?"

Кад се мој мали комшија Ика први дан дуова вратио из цркве, куда га је отац водио, онда га запита мати: како је било у цркви? — Сви смо били неваљали, — одговори Ика. — Е да!! — Јесте, јесте. Сви смо морали клечати.

Сад се девојке охрабрише, и седоше у чун, а Никола и чика Рада, даду се на посао. Кад се већ прилично од обале одмакли били, окрене ч се Милица, да каже нешто матери, али наједанпут испусти сунцобран у бару. Девојке цикнуше. А супцобран пливаше мирно,управо чика Ради. Чика Рада као прави џентлмен, остави весло, и саже се, да дохвати миличин сунцобран, али на његову несрећу превали равнотежу, те онако јуначки стрмекну у воду. Но гле чуда, капут- му се закачи за један клин од чамца, а он се поче праћакати, као какав ухваћени сом. Девојке се испочетка смејаше, али кад видеше, да је глава чика Радина, сасвим у води, и да их овај праћакајући се полива, почеше цикаги. Нихсола који је био чак на другом крају чамца, а тешком муком дође до чика Раде, и извуче га нарољс заједно са миличиним сунцобраном. Чика Рада је од страхе био сав блед. Видители чика Рацо, да се ја нисам сад ту десио, било би по вас врло хрђаво, Синовче, сад видим, да си ми прави пријатељ, и ја ти праштам све, што си ми до сад скривио. Међутим изиђу на обалу, и мокра дружина се крене кући. * * * После оног догађаја, није више чика Рада к' Милици ишао — стидео се, Као што сам вам реко, мано се и јашења. Једаи дан после ручка, баш је писао Милици „либсбриф." Кад је готов био, закуца неко на врати. Оде к' прозору, и кроз завесу опази, мајстор Кузмана-шнајдера који је дошао чика Ради по дуг. Добро ће бати, да се чиним и невешт — рече чика