Стармали

„ОТАРМАЛИ" Б Р. б._ЗА 1886. 35

У Ш Т И П Ц И. Дакле је Чеда закључио мир између Србије и Бугарске. Желимо од тог новог „чеда", да буде постојаније, но што је Чеда. * * * Мир је закључен, ал би још боље било да је на сигурном месту закључан. Јер ако га краљ Милан треба да очува, онда ће тај мир имати у њему очува (а не ода). * # * Харач рајо! — тоје стара песма. Сад и одбор за помађаривање наших вароши и села иште: х а р а ч. Тражи од Врањева да се прозове Арач. * * * И куку Врањевчани присташе на тај нов (х)а р а ч. Па кад ће томе бити краја? * * * Исти одбор је предлагао, да се Карлово прозове; Галад. Но честити ратар Теја Живанчев уверио је општинаре, да би тај одбор боље учин ^о да се брине о чему другом, јер глад је и онако на вратима, па нашто онда и Галад. * * * Код нас хоће да уведу : „ћ,апс1з1: иггп." Одиста је то штурма (јуриш) на земљу, кад ишту од ње 2 милијона нових војника. * * * Чудне се ствари проносе у „Застави" о манастиру Ковиљу, Ако је тако онда не треба казати „смиље и ковиље" него Смиља и Ковиље. * * * У угарском сабору претреса се закон, како да велики жупани постану још већи. — Е баш ћемо ми да постанемо сасвим м а л и народ 0. * Куражни старац Чича-Мита лежаше иод својом „родњејшом" крушком, чуваше је од лупежа. II тај се баш не бојаше ничег, све звони по К—ци, како се баш ту око Стра—лова налазе два анђела, па сваки се боји, да се с њима не састане, јер га могу предати у пако — ако је грешан. А ко данас није грешан! Али Чича-Мита се баш не бојаше анђела. — Добро вече Чича-Митре. Чича-Мита се уздиже, отвори очи. — Бог ти дао добро, синко, а ко си ти ? — Буковчанин. Па ево једва утекох од анђела, искаше од мене крушака, а ја им не дадох; они ме хтедоше узети и у пако предати, а ја беж', те једва се спасох. Чича-Мита повуче један дим из своје луше, пљуцну, па више промуклим гласом (сигурно од једа) рече • — Не бој се, синко, то је само дредвиђеније. — Богме ја се бојим, идем даље. Хајдете и ви самном, јер ће и овуда проћи, па тешко нама, ако их лепо не предусретнете. — Никуд даље од моје крушке, нисам валда кукави« да, — какви анђели; нек дођу, да ми што ураде ; дао би им ја крушака, ако им нетреба. Пљуцну Чича-Мита, а граничар оде. Још неколико је димова пустио Чича-Мита, очи му

Ћира. Ено сад и „Наше Доба" саветује Србији да се одсад узда само „у се и у своје кљусе.* Спира. Што се тиче уздања у се, у томе се и ја слажем. Али што се тиче к љ у с е т а, имам друго мишљење. Новинарско кљусе радо прима субвенцију, па кљусе оће и да ради; ради, стење, али (што-но рече Бранко) мораш да занушиш нос, кад помислиш на тај рад. Бира. Даклем. Спира. Даклем ја ко велим: Нек се Србија узда у се, — а кљусад ће увек наћи, ко ће их у зд а т и, и зоби и бича давати.

П у с л и ц е, ° 0 ° Гадикалци рекоше поштено. И тако се сада не бојимо да ће се са Виделовцима слизати, јер напредњачко видело не сија на поштење, него на угурсузлук.

О Из Букурешта пишу нам ово: „краљ Милап хоће мира са Бугарском али неће пријатељства. — Кад хоће мира — нека иде у мир. А гато неће пријатељства, нико му га на свету више и не нуди."

А Из Сомборске рестаурације најбоље ми се допада ово: што се поткапетан зове М р ак ов ић. Још се сведоше, из зуба му лула испаде, заспа, а и не сањагее о анђелима.

И заиста имађаше граничар право. Две беле прилике приближаваху се Чича-Мити — то беху анђели. Дођоше до Чича-Мите, видеше га да спава и насмејаше се. Обоје беху у бело обучени, косу имађаху велику, а имађаху и крила не већа од гушчијих. Један се већ попе на крушку и собом понесе неки лонац пун живе жеравице. (. . . Јуј! шта с-о-тим ?. . .) Други се ухватио за стуб па таман да се попне, а Чича-Мита се пробуди. Шта ће сад бити ? Хоћел' загрепсти. Протрља мадо очи, па држ' свог анђела за ногу. (Но заиста тај се не боји. . .) — Доле, хоћеш доле! викаше старац. — Пуштај ме грешниче, јер ћу те у пако бацити ? И опет се не поплаши Чича-Мита, него још вучи анђела доле. — Ко си, лопове? — Нисам лопов, већ анђео Божји, — Какав анђео. . . Учини ми што ако еи анђео. А тек вам анђео узвикну танко -гласовито: — Михаило, Михаило.