Стармали

58

„СТАРМАЈШ" БР. 8. ЗА 1886.

ним какво безакоње и да кога ударим по гдави, већ да се поново почнем шетати по свету, као оно вечиги Јуда Ахасвер. Оно, наш би свет већма волео, да се Гарашанин одшета, али он неће сам, већ чека на друштво па сигурно ће му се та лепа жеља скорим уз Мрашпн и Германов благослов и извршити, а можда ће и њих двојица поћи мало у „фремд" и „вандровку". То би годило њиховом здрављу и — српским интересима. Онда ћу бар и ја имати у мојам светским шетњама друштва, а донде да богме да морам сам тумарати којекуда. Тако сам у том тумарању наишао и на једну врло обскурну крчму т. ј. мислио сам да је, јер сам чуо унутра ужасну ларму и но неки пут врло грубијанске речи могле су се из те ларме разабрати, као: „сокачки бангалоз" и друге многе такве отмене речи, да би се и сам Јота Грујић њима подочити могао и сво] учтиви речник обогатити, али то није била никаква опскурна крчма, већ — аустрински државеи сабор! Немачки образовани посланици изазвали су такву ларму и свађу, да мал' што није дошло до кикања и гушања између њих и ческих посланика. Немци су већ стисли песнице — у џепу, а Чеси се спремали, да своје немачке другове или избаце кроз прозор па поље, или пак да их отерају у — крчму. То је мађарски сабор већ са свим друкчији. Ту ни спомена нема о кикању и гушању, па ма како се странке међу собом бориле. Ни у најстраснијој дебати не заборављају говорници на учтивост и отменост. И у најжешћој партајној борбн стоје увек на висини свога положаја и европске образованости, само се и у мађарском сабору по некипут догађају мале неправилности. Тако се кадикад догоди, да посланик покаже уместо свој мандат — исплаћане бирташке рачуне, што су направили његови слободни бирачи за времена ш«дджетжк» Г у с к е. (Наставак.) Гуде и Шиљак нрисјетише се на вријеме да није законито што бјеху наумили, те након кратка договора пустише гуске. То је таман било кад је Милица Јованова, са слушкињом Илинком хтјела да оде до болнице. Оне таман на авлијска врата, а ето ти гусака, једне за другом, гегају се дома. Јадна жена, знајући ћуд домаћинову, потече к њему да забашури што се догодило. „Ма, чоче, ти зачама сад овде, а мало прије ти се прешило да излазиш. Ајде, брате, већ су сви дућани поотворани!" рече она веселијем лицем. „Нека жено! Коме је преша од мене наћи ће ме и кашње, не бој се!" Па се стаде шалити с њом и задјевати је. А бјеху лични и тај Јован и Милица. Стаса поједнака, обоје високи, танки у пасу. Он одонијех снажнијех коштуњаваца, којима нити би могао шта додати нити им шта одузети. Бјеше смеђе длаке, очију веселијех, бјелијех

кортешовања и приликом самог избора, а догађа се н то, да један посланик подигне из благајне и своје и свога друга дневнице, па то све сам потроши. Другу му не преостаје друго шта, него да за бадава застуна народ за толико дана, за колико је његов пријатељ новаца из саборске благајнице подигао. Дефрауданта пак прогони из своје срздине странка, којој је принадао, а он — дефраудант — усљед тога не полаже свој мандат, него тражи какву лепу државну службу, па ће је сигурно и добити, пошто није право, да такав човек остане без достојне награде. По томе се види, да се ми са неким нашим по сланицима поносити можемо, јер, хвала буди њима, умакли смо у погледу учтивости, оОразованости, каваљерства и моралности далеко иснред аустријског д жавног сабора. У томе се Аустријанци с нама ни мерити не могу. Чак су и наши министри учтивији и бољи, јер кад је нужно кадри оу човека и у руку пољубити, а за једног од госноде министра вели се, да на своју земљу мање порезе плаћа, него што плаћају остали његови саграђани. 0 Тиси да богме не може нп речи бити, јер он је образац учтивости, справедљивости, слободоумља и — љубави према народностима. Само са мађаризацијом не иде тако, као што би требало ић . Ено Чангови, које су из далеке Буковине довели, да учврсте и шире мађаризацију по доњем Банату, почели су сад да се носе ко српски, ко румунски, па патриоте зебу, да ће Чангови с туђим оделом примити и туђ језик. Том великом злу могли би пештански патриотски Чивути доскочити. Нека пошљу Чанговима бесплатно право мађарско одело, па ће бити спасена домовима. Нека пешт нски Чивути покажу, да су патриоте и онда, кад треба давати, а не само онда, кад ваља узимати. Овако пак може се врло лако догодити и тај крупнијех зуба. А она дуга лица, бујне црне косе и очију. У свему складна и нежна. Она сједе украј њега и загрли га једном руком. Он зажмирио, па испухаше млазове димова. Најзад узе кључеве од дућана, па отиде. Тек дође на главни сокак, где му је дућан био, срете га опћински стражар, са поруком, да га потештат зове. »А. што ћу му?" запита Јован. „Не знам. Препоручио је да одмах дођете, е је велика потреба од вас!" рече стражар, пак се врну. „Т'е! биће што око сијена да га посавјетујем!" помисли Јован, па пјевуцајући отиде пут опћинске куће. Кад ли тамо, осим потештата и тајника, сједи и општински медик др. Милетић, а Гуде и Шиљак стоје иза њега. „Добро јутро!" назва Јован, а лице му се одмах помрачи. Дежмекасти потештат , госп. Шпиро Кокић, човјек присјед кукаста носа, облијех искоченијех очију, — он једини одговори кроза зубе: „бог дао добро." Доктор, Нечесов оглодани дугоња, ћелав а брадат са великијем наочалима на шиљасту носу, пребацио ногу про кољена, па чита „Објавитељ Дилматински." Тајник млађи човјек, жутомањаст, широкијех плећа,