Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 8. ЗА 1886.

куријозум, да ће српске и румунске општине поручити мађарској влади: „Молиио депо за још неколико хиљада Чангова, јер ове досадање већ смо посрбили, однооно порумунили." То па послетку није ништа немогуће. Јер кад су „оберлерери" и други германизатори у бившој граници дочекали. да њихове поуке и разне кратке моралне изреке из „фибла" и других немачких књига српска деца после као момци употребљују у колу као подскочице, те ни сад није реткост, кад се у колу после исцрпљених српских чује и оваква подскочица : „Кигхе ћ,ећге: ГигаМе СШ. Ујују!" — за што онда не бп се могло и то догодити, да не иснадне баш све онако, како су мађарске шовинисте замишљале ? Нико не зна, шта будућност у својим недрима скрива, али ипак рђаво је, кад будан човек снива, као што то чине шовенисте у нашој отаџбини. У осталом: ко како простре, онако ће и лећи. Милисав. У ш т и п ц и. Министарство Гарашаниново ево се већ две недеље бори с — душом. Дакле се и политички грешници тешко растају живота. * * * И бугарски кнез хоће да постане краљ. Нешто се сувише много угледа на краља Милана. * * * По најновијим бројевима има у Европи на 300.000 слепих. Ту нису урачунати из Бугарске и Србије они, који ни мало не виде — шта им владе раде. $ * * Тражи се у Н. Саду српски ученик или учеиица, које нису њихови учитељи одвели код Чивутина и тамо их дали фотографисати.

* * * Хрватски ђаци хоће у православље. Но то би било право славље, али не по Тису и Хедерварија. * * * Ако још при прелазу у православље, хрватским ђацима буде кумовао кнез Нико, неће нико моћи казати, да је то био — н и к о. « »ЈЈ ❖ На западу граде борбу и немире радници. На истоку граде немире и борбу опет они, који ништа не раде, но хите да заповедају. * $ # Краљ Милан се сад са свима српским политичарима договара, а изабраће оног, који најбоље разуме, да му се до д в ор а в а. 0.

Живиле ЛапнЈпе Хоуше"! „Што ј' Србију снаш'о Удес тако страшан, Томе нису криви Ни краљ ни Гарашан. За то с не мож' кривит' Данас нико жив; Том је свему" — чујте „Само устав крив." Таке речи слушат', То је прави хец, Јер то вели Милош, Али — Милош Зец. Л. К.

са козјом брадом (француеком), погурио се за својим столом па пише. Јован их омјери погледом свијех. Њега нико не погледа, но еви преда се. „Шта сте ме звали?" поче он. „Оваај" — поче начелник, чешкајући се иза уха „оваај, гуске, ти знаш, гуске починеле штету болници, а, оваај, речено ти је да их чуваш. Ево видиш, (показујући свједоке), они су били на муци да их изагнају, а овај, појеле купус . . . „Ја, бога ми, ништа за то не знам !" „Лијеп изговор!" насмјехну се доктор, не дижући очију с новина. „Знамо ми! Ево ова два свј . . . ." „Лијепи свједоци!" прекиде га Јован поругљиво. „Модим, молим!" доктор ће одигавши обрве. „Пс! мир!" рече тајник. „Пскај дома, пасији скоте!" рече Јован, а крв му п °јури у лице. Настаде велика тишина, само што је перо тајниково љутито шкрипало. „Дакле, оваај — — поче г. начелник; „ти признајеш да су твоје гуске ушле у болничку авлију и учиниде потрицу, а?"

„Ја не признајем, нити знам за ту потрицу, док испитам, па ћу вам одговорити" . . . „Оваке се ствари одмах рјешавају, примјети тајник. Да, оваке се ствари одмах рјешавају!" понови начелник „Еле, шта ће те са мном? Хоћете ли ме мушкетати иди објесити?" . . . Тршавајте, јер ја не могу дангубити!" рече Јован поругљиво. „Да платиш, овај, пет фиорина гдобе у бодничку касу!" рече потештат. „Ево, ов ај, пет фиорина. Д' ако не пропанем с тога! к рече Јован, па бацивши петицу на сто, изађе, треснувши вратима за собом. „Пасији скоти!" мрмљаше он . . . „А она кучка моја знада је за то. 0 тога ти она јутрос ушепртљида," и хтједе дома, ал опази да га гледају многи горе како рано излази из општине, а у исти мах видје пред евојим дућаном гомилу муштерија, те он право к њима. „'Бро јутро, газда Јово ! Камо те јутрос!" почеше они. Човјек даде вољу за невољу, па се стаде разговарати с њима, отвори врата и ћепенак, и поче пазарити, А како је био талишан дан, те пазарио лијепо, срџба му, мало по мало, утоли. А како пазарнијем даном није дома обједивао, него му доношаху Јело у дућан ; то он и заборави. (СвршнИе ее.)