Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 8. ЗА 1886.

Кујунџић би дааас много дао, да та песма није штампана у његовој књизи. Ал зато се он и не зове више Абердар. „Абердар је умро, дакле живио Кујунџић", веле напредњаци. „То је дакле ваша посдедња реч," пита краљ Кујунџића. — Јесте величанство. Треба стегнути, такав је век. Наше се матере нису стезале у мидере, ал наше кћери чине то. Нешкоди то ни мушкима. Ево ја сам заборавио мидер код куће, па како изгледам. И народ треба стегнути иначе се рашири, толико рашири, да напослетку нема ни за краља више места." „Слажем се. . . Мило ми је, те тако мислите" — рече краљ и отпусти га. Уђе Пироћанац. — „Остајете ли при јучерањем мишлењу ? пита га краљ. „Остајем величанство ! Ево сам донео написмено и опширније". При тим речима разави Пироћанац хартију и преда је краљу. На хартији су неки цртежи а горе пише: „План за велику палату." Дуго је гледао краљ на ту хартију. Испрва беше зачуђен, но на скоро дође к себи. Аха разумем, Треба зидати, подизати, богатити се. „Добро је рече Пироћанцу, врати му хартију и отпусти га. Пироћанац на степеницама завири у њу, па се пренерази. „Авај мени шта је то? Та ја сам у место политичног програма однео краљу план моје нове палате. Хм, хм, како ли је схватио краљ тај програм, кад ме је тако милостиво отпусгио. У том уђе код краља Никола Христић. — в 3а што се толико дајете молити ? Зар се и стари војак поплашио?" пита га краљ. „Нисам се преплашио величанство. Али ја не знам шта ћу више. Више неможемо никога стрељати, слободу не можемо стезати, јер је нема." „А зар сте заборавили да сам радикале пустио из тавница? Ту су ми усред Београда," — Иа зашто их пустисте." „Зашто?" Тако је било време. Мислио сам друкче ће испасти." , „Затворте их опет. Та то је маленкост". Возрази Христић. „Нашто да се ја са таквом ситницом занимам. То ће моћи и Кујувџић и Пироћанац и Новаковић." „Имаш право" — рече краљ — „још није твоје време." Оде и Христић, па за њим дође још пуно господе. Изређаше се њих неброј, а ређаше се четрнајест дана. Напослетку даде краљ звати и Јевреја 0зеровића. Озеровић поручује да ће одмах доћи, но не долази. Краљ и опет шиље по њега. Он опет обриче, ал не долази. Напослетку му поручи краљ, да му сад више и не излази ва очи. Озеровић је сад болестан од једа и муке а неки веле да је покушао био и да се убије. Па шта га је спречило да одмах ве оде краљу ? Богме смејаћете се кад вам кажем, јер је препрека врло прозаична. Они силни државници што их је краљ звао по два и три

пута, покуповаше у главним трговинама све беле ру кавице што су биле на продају. Без белих рукавица није могао нико у двор, па ни Озеровић. И док је он тражио пун очајања по свим болтама рукавице, стиже му глас, да сад више и не долази. Сиромах Озеровић. Зашто га краљ није раније звао, јер је дубоко узбуђен, да би он умео краљу да изнесе такав програм, какав није изнео ни један Србин и који би краљ оберучке примио. Вите сад због каквих ситница неће Србија добити Чивута — министра. — ом —

Бреме се евети, Често нута Коста Трпи много поста, Ал не за то што ј' сирома, Већ што своје новце ома Чим добије Попије. Ал за пос'о његов тај Свети му се време — знај. Дани мЏле као црви, А по некад у месецу За триестим, за тим мрским Још с' утутне и мрскији Тридесет и први. Љ.

П аја; Ама та врајла Заседниковићева цели дан трчи но вароши; куд та мора да витла ? Гаја: Пусти је молим те, нек трчи, јадница ко вели: „доста сам седила"! * * * 0 н а : Лазо ! Лазо! ти си мени не веран: Ти сад волеш Мару. Он: Теши се Милчице, нећу ја ни Мари бити вернији, * _* * Г ђ а : (млекарици), Рани те ли ви ваше краве само са сољу ? Млекарица: Од куда такво питање ? Гђа: Онда мора да ваше краве са ког другог узрока толику жеђ имају, јер млеко им је — сушта вода!

Гаја: Знашли ти Пајо, шта је то: „регрекшт то1л1е" и зашто се људи толико муче, да га пронађу? Паја: Начуо сам шта је, али се чудим, да ти велиш да се људи муче, да то пронађу. Та то сам ја већ давно пронашао. Гаја: Човече! Па ти си наметнији од најпаметнијега. Па где је? Шта је? Паја: Где је? У моје Пеле! Шта је? њен језик ! „Др. Казбулбуц."