Стармали

„СТАРМАЈЕИ« БР. 12. ЗА 1886.

Ал се и у браку Нађе пиле меко; Тако ј' То јест' ако ј' Муж хајдукли Вељко. Г— Д -Н.

Што-но кажу; „и к себи и од себе". Чуо сам жалосну вест, да је уредник„ Бршљава" г. ђорђе Рајковић у . . . броју свога листа убио г, Тону Хаџића тако јако, ,да сирома Тона ни о фтором нришествију госнодњем неће моћи оживити." То су ми говорили људи о којима знам, да за новости само оне разбирају, које су никантне и но мало скандалозне. Ја сам био неверни Тома. Али ипак за то рекох: Дајте ми „Бршљан", да видим који је то андрак. Јер мене везују старе миле везе и уз „убијеног" Тону Хаџића, као и уз Брута његовог ђорђа Рајковића. Дође ми „Бршљан". И ја нађох што сам тражио. Умрво је наш незаборављени Јов. Суботић. Он је могао мислити, да ће о његовом опелу бити више слова и беседа, — јер то је и заслужио. Али ипак зато није имао каде, да смрт своју предговести бар на 3 — 4 дана у напред, како би се говорници на тенане могли спремити. И тако г. Тона X., може лако бити да није имао ни два-три сата времена, да беседу своју састави. Е сад је г. Рајковић пронашао, да у беседи г. Тоне има и таких алинеа и фраза, које су, истина сасвим прикладне спомену Јов. Суботића, али нису оригиналне него су позајмљене. И то је тај топуз, којим је Рајковић Хаџића „смлатио, смлавио и у пра сатрво." ка баш плотом била заграђена. Ишао је дуго уз тај плот, па га прегледао, а поједине даеке у њему дрмусао. Еад је већ са тим разгледањем, био готов, уђе опет у собу свуче се па онда узе неко ћебе, и у кошуљи изађе у авлију, и простре ћебе доле поред плота. Еако је онако врућ у самој кошуљи изишао из собе а зима га ухвати и он поче већ дрхтати. Ал' опет њега ни то не поколеба у намери његовој. Та за бога, већ му досадио балабап, а ено му доктор казао, да дигне ноге нуз плот, па да их држи тако једно четврт сата и онда ће балабан попустити. На сеоском торњу баш откуцао осми час у вече. Дакле се спусти он на ћебе, подиже ноге у вис, и отабачи их уз плот, као две ценанице. Није дуго остао у стању том, а на целом телу поче да дјејствује оно правило о ладноћи; све се жиле почеле грчити, а и вилине се стегле и он поче цвокотати. Али, на муци се познају јунаци — а баћ-Остоја је показо, баш јесте прави јунак, јер са позиције не хтеде утећи, него је чекао истрајно и јуначно, док томе час дође. Но није му се дало да то мирно чека, јер врата се авлијска нагло отворише, а како је он баш поред врата био отабачен, а и једна му нога баш на овима стајала, то се са позиције своје премете чак на два корака од

Ја сам уверен да г. Тона ову беседу није за то говорио, да се њоме обесмрти, нити би је уврстио у целокупна дела своја. А и то сви знамо, да је продуктивност и брзина њена у разни људи врло разна. Знамо и то да самртник не може чекати, док му се надгробно слово класичном оригиналношћу исконцептује, допуни, дотера, на чисто препише, па онда опет поправи, изокругли и т. д. а некмоли да се изврши цравило: попшп ргеша1;иг т аппит, И за то су надгробна слова кроз толике векове ћутке стекла неко изузетно право, да се не мере баш здраво строго рифом пуне оригиналности, него мерилом другим. Али коме ја то говорим. Зва то веома добро наш стари књижевник г. ђ. Рајковић. Та ваљда је бивао кадгод и он у тој прилици, да о чијем опелу што прозбори — — Чекајте, чекајте ја се баш сећам једне прилике. Пре своји 35 год. умрБО је у Новом Саду врли младић ђура Чакра. Над скрињом покојниковом говорио је (у стиховима) г. ђорђе Рајковић. Ја сам знао да је та пеема била већ негде штампана (првобитно намењена је била некој женскињи, ако се не варам: „Ленки") Ја сам то знао, па ипак за 35. година о томе нисам ником говорио. Та ко би још у надгробним словима тражио пуно савршенство оригиналности! То је чисто и неиогућно. Али кад је г. Рајковић према другима тако строг, онда морадо постати и ја мало благоглагољив. Ио овим нисам хтео г. Рајковића да убијем (<1аз <1еИк4 8<;еМ ја оћпећхп зсћоп ип^ег <1ет Бсћи^ге <1ег Уегјаћгип^) — те пакости немам, шта више знам да г. Рајковић треба још дуго да поживи на корист наше књижевности, — али то исто мишлење имам и о г. Хаџићу — јер ни њега Рајковић није убио, само врата, на којима су блесасто, у највећем изненађењу стајали — Јовица и Алка. — Е, часни те нотро, лудо матора! А који те је бес ту наместио — започе Алка, која је прва од изненађења себи дошла. Баћ-Остоја се из садашње незгодне позиције ископрца и управљено стане пред Јовицу и Алку, а и сам не знађаше, шта да ради. Но Јовица, кад га виде необучена, а он га шчепа, па мало силом, мало милом, и угура га унутра у собу. Тад уђе за њима и Алка, и сад тек настаде у соби права збрка од чуђења. Јовица и Алка просуше иљаду питања на баћ-Остоју, да им разјасни: откуда се нађе на такој великој зими необучен и гологлав у авлији, ал' и стена би ваљда пре проговорила него он. Само што сева очима од једа, а непрестано гунђа неразумљиво, усиљавајући се, да се не пода дрхтавици, која је ипак надјачала његово усиљавање. — Шта је теби, човече јеси л' махнит, ил' си полудио?! •— готово у један мах виче и Јовица, а и Алка. Ал' баћ-Остоја се намрштио, на само сева очима, као да муње шибају из њих. Па онда легао у кревет, главу завалио у јастук, а на очи навукао дуњу. Јовица гурну Алку и пришапне јој, да сад ћути и да „га" мане врагу, него нека иде, да заложи у пећ, јер