Стармали

122

„СТАРМАЛИ" БР. 16. ЗА 1886.

Шетња по свету, XXVI. Баш ти је чудан наш евет ! Код нас је сЕе наопако, све чудно. Не мислим овде само Сомборце и Сомбор, где се човек више не може разазнати, јер оомборски нотабилитети хвале новосадске народњаке, а сомбореки народњаци хвале оиет панчевачке нотабилитете, већ под „чудним светом" подразумевам читав народ српски. Ето н. пр. тамо еа западу, у великој Германији удавио се краљ Лудвиг, а наш мали Герман још је жив и — као што неки тврде — бега од воде као ђаво од крста. Но има' и других чудних ствари још. Ето у Баварској је постао луд човек краљем, а код нас калуђер Радић не може ни владиком да постане. У Европи се ни једна влада не плаши своје већине, а у Србији спопада владу самртни страх од своје сопствене „већине," те не сме никако да сазове скупштину, већ је непрестано одлаже. Осим тога има у нас још и других чудних ствари, Тако су у одбору петнаесторице били попови за редукцију епархија, а свеговњаци не. Но најчудноватије је, што се краљ Милан још није кренуо на пут у стране земље, а до сад је сваке године у ово доба већ био на путу. Многи тумаче то с тим, што се сад краљ Милан спрема на већи пут но обично, па му и више времена треба, да се спреми и спакује своје ствари. Можда је и то, али ја не верујем, јер ми је пре неки дан један нријатељ из Србије причао, да од тога неће бити ништа, т. ј. краљ Милан се не мисли на пут кретати. Између осталог причао ми је исти пријатељ, да су у Србији нашој пословици: „Лудом и пијаном нема суда" додали још и: „Нема ни пустом. к Кога је мој пријатељ под пустим разумевао, ШФдадетжж« Једпа ноћ у шифонеру. — Хумореека. Главни јунак ове приче, јесте и с мислима и с персоном „ј а" иначе „ђ а к." Велим ђак, ал ђ а к у потпуном смислу те речи т. ј. ја сам се знао огрешити о сваки §. школског закона. Што год стоји у закону „з а б р а н. у ј е се," то сам ја најрадије чинио. Ко се купа на забрањеном месту, него „ја;" ко јејош од преклане остао крчмару Матајзу 3 фор. дужан и наравно још му ни данас није вратио, него опет „ја;" које увредио професора Класиковића, што је рекао да је Салуст врло прозаичан и сухопаран, него „ја;" ко је пољубио код „труле јургете" крчмарицу Лизу, него опет |тај „ја" па „ја", докле год би хтели. Поред моје остале дужности, имао сам још част заљубити се у гђцу Јулу. Што се тиче њене лепоте, неби се баш смео позвати на моје пријатеље и другове, јер по њиховом описивању, није милостива „мама природа" све своје чари на њу просула. Није се, веле, окупала у вечерњој румени сунчаних

то не знам, али знам, да у Србији има доста пустих људи, којима би требало судити. Него са пустим људима није само Србија благословена, већ и наша лепа Угарска. Нек нико не мисли, да ја овде Германа мислим, већ оне, који се старају, како да помађаре имена банатских села, а не брину се, да спрече, да вода не дави њиве, села и људе по Банату. Шта је н. пр. становницима Ма§уаг-8г. МагЈоп-а хасна, што им село носи мађарско име, кад им је вода потопила њиве и порушила куће? Ја сажаљевам сироту воду, што не зна да прави разлике између села са мађарским и између села са српским ил румунским називом, него дави све подједнако, а сажаљевам је за то, што ће против ње г. државни тужилац сигурно дићи оптужбу због — непатриотичности, те јој може пасирати малер, да је затворе у Вацу, т. ј. ако би вода хтела послушна бити. Међу тим вода дави њиве и руши куће по Баиату без бригеша, а кад пређе опасност и кад после тог остану толико хиљада породица без крова и без ичег другог, наше ће власти онда опет мислити на помађаривање имена банатских села, а никако на канализирање. Онда ће опет вода порушити оно ; што су смртни људи подигли, као шго је по нашој народној несми рушила вила обноћ, што су обдан зидари подигли, кад су оно браћа Мрњачевићи зидали град Скадар на Бојани. И то је један доказ више, да је свет чудан и то не само наш, већ сав остали колико око може прегледати и нога проћи. 0 томе је свако живи убеђен, само од светитеља једини свети Сава не, јер он са неба изгледа, хоће ли се једном чудо догодити, да орден св. Саве окити груди каквог честитог човека, али то не дочека још. Е, ал које крив светом Сави, кад неће опет да вргне прилику, те да небеским знаком зрака, није јој бајно лице умивено у љиљан цвету и дроб" ној росици, није јој коса као ноћна туга, неби ни звезде потамниле од ватрених погледа чарних јој очију; али „Ма да није никла из румена ђула, „Ипак ми је чула миљем обасула." Што је Логаритмићу математика и Мочник, то је мени „она," што је поп Милу печен ћурак и карловачки шилер, то је и опет мени „она" т. ј. гђца Јула. * * * Већ су јуче умукнули последњи звуци, оне дивне песме: Еј, срце ми зебе Кад мислим на тебе сведоџбо! Већ знамо на чему смо, т. ј. добили смо сведоџбу, па ћемо ако бог да, и путни трошак (од ког сам ја већ половину потрошио) допусти, сутра лађом кући. Баш сам спремао оно мало издераних књига, кад уђе писмоноша и даде ми писмо, које је баш на мене упућено. Мили и љубазни мој „ " Ево ти одговора на твоје писмо, у коме си ме питао кад ћеш ме саму код куће затечи, да би могао доћи и узети опроштај. Ни пре ни после, већ управо седам сахата после подне. И т, д. . . . . . . твоја Јула.