Стармали

132

„СТАРМ АЛИ"

БР. 17. ЗА 1886.

да му плати дугове. Ово се код нас не може догодити. Али да о том пишемо уштипак, то нећемо јер би онда по свој прилицп уштинуо и нас државни тужилац. 0.

Ћира. Ајде да се разговарамо о „Грађанском клубу у Н.Саду". Зар грађани које вароши не могу имати заједничких потреба и цели, којима теже сви грађани без разлике народиости. Спира. Ја мислим да то може, управо и да ваља да буде. Ћира Ал ако ко (на другом месту и другом приликом) говори о „КаНопаШакеп8сћ дујп(11-у", зар ми то морамо на себе примити. Зар није природније веровати, да се тиме преговара онима, који неће ни да признају друге народиости, или оће да их прелију у себе. Спира. Но дојакошњем држању немачкога листа ,Деиза1гег 2е11;ип§ а , ја држим да се то мора тако разумети, а не друкчије. Ћира. Па да ли се онда ,3астава" баш тако огрешила, што је рекла да: „напредак Новога Сада не трпи народпосну борбу"? Спира. Ја држим да напредак, не само Новог Сада него и целе државе не трпи народносну борбу. Тиме ни близу не рекох да нам ваља ићи у Кикинду, па се оканути те борбе, — та борба ваља да буде још јача и снажнија него до сада. Ја то овако разумем : Ни у Новом Саду ни у цедој држави неће бити напретка, догод се народности м о р а ј у борити за

свој опзтанак и за своја права, — т. ј. док не буде правде свима и свакоме. Ћира Тако мислим и ја. Е ал видиш запело се баш за те речи:„требада будемоида признамо сваком своје". Спира. Но, па то се говори „Грађанском клубу" а нарочито члановима његовим, који су се више пута огрешили о те свете речи. То се ни најмање не може односити на нас Србе, — јер кад смо ми имали прилике или показали воље да коме неправду учинимо 1! кад ми још нисмо призиавали сваком своје! ? Ћира. Мени је сасвим јасно да се те речи тичу само оних, којима је била пчела за дојакошњим клобуком и који сада (дао би бог) као да оће да метну на главу клобук леппга и бољи. Спира. Па опда шта може шкодити такав заједнички клуб, који има у виду месне прилике и неприлике, а никоме не брани, да за свој народни опстанак стоји као и пре и под својом заставом и на своме бранику ! Ћира. А да није можда тај клуб са првим кораком својим показао каква непријатељства према Србима? Спира. Досада је само изабрао свој одбор. У томе су одбору половина чланова Срби, а друга је половина из других народности. Од Срба (који су чланови) изабрани су: Арса Пајевић. П. Попадић. капет. Рајин. Јаша Томић. Јаснић. ђ- М. Поповић. Лаза Вуков. Сава Стојковић. Јов. Дера, 1Т. Георгијевић. Јоца ђорђевић и Платон Ракић. Ћира. Даклем није изабран ни Јота Грујић, ни Стева Павловић, пити њима равни слатки „Срби". Па зар тиме већ није омогућен споразум! ? Спира. Мени се чипи да је почетак добар. По-

аренду. Месец беше у тај кар зашао за повећи облак. Наступи помрчина и газда Јешу почне неки страх ватати, кога се он силом тео да опрости. У свакој врби гледао је хавет. Све приче о „нечисти" што их је год чуо у своме веку падоше му сад у свој својој страховитости на памет. Није шала, поноћ тек превалила, а он сам самцит у овој пустој ритини. Бар да није ти Дунаваца, па би се могао приближити ма ком од чобана други. Овце би које како и препливале али како ће он. Ту кабаница, ту опаклија па кожух и т. д. а што је главно не зна пливати ни колико она тешка будачина. Није асне ћути па трпи. Скукуњио се газда Јеша у једну шупљу врбу па ни да би једну. Избечио само своје мале очи, колико их је год могао раширити па гледа у стадо и на началника стада т ј. магарца. Лево и десно не сме погледати бого моја, па ма му ома оцекао оба ува и онај велики нос, за којим баш не би здраво жалио, кад би га мало смањили. Није он никад био сам ноћу ни у пољу а не камоли у риту, где су врбе као у каквој шуми. Другачије је он то себи претстављао. Није он знао да је ту тако страшно. Кајао се мој газда Јеша што је жалио оне 3—4 банке што би морао надничару платити, те би сад Илија овде био, а он би спавао поред своје Латинке и не би се тако стравио. Прошло је ваљда више од 2 сах. како газда Јеша тако престрављено седи. Већ стадо поче само да се диже и да пасе ону меку траву, јер већ и зора поче да руди, а

газда Јеша још се недиже из свота заклона. Дугоуви началник скочи и он већ, поче да се тегли, поздрављајући зору својим рапавим и уши дерућим гласом : и-а. и-а. Тек онда доби газда Јеша куражи да устане да припали своју лулу и да крене своје стадо. Кад је попушио своју лулу дувана, а он претера стадо на другу греду на којој не беше толико врба и стадо поче ревносно да чупка росну траву, а газда Јеша леже под једну врбу да мало проспава. Кад се пробудио с.унце је увелико отскочило, и он сад тек виде да око њега нема никакви џинова и хавети, које му чак ни у сну нису мира дали. Стидио се самог себе, што је тако страшљив био, и науми да остане и идућу ноћ. Како је био наумио да иде кући чим сване, и да никад више не дође у рит, чисто се сад радовао, што то неће учинити, што неће морати претварати се као да је болестан, и да због тог не може овцама, а не што се боји хаветиња. Млогу је крупну опсовао онима који су му својим страшним приповеткама о разним жгадијама напунили главу те се само узалуд стравио. (СвршиВе се).