Стармали

„СТАРМАЛИ" БР.

18. ЗА 1886.

141

Није свако : филоксера Ко из школских дође клупа. А наш јнарод^за дело Није маса глупа. — а —

Политика из „дечијег света," Мали Алекса, Србин коме је прошло тек 10 година бави се са својом матером у купатилу Слијачу, у Угарској, а написао је одонуд свом оду у Београд овако писмо: Мени се веома допада овде, јер ту и косови певају мађарски. Чуо сам како косови сасвим разговетно звижде: „јо а Мго," (долази судац.) У Угарској играју судци такву улогу, да их се и косови страше. Ја сам необично заволео мађарски језик, до сад сам већ научио 400 мађарских речи. Молим те оче, да ми нађеш мађарског учитеља и да купиш у Будимпешти кућу и мало пољско добро у Угарској, јер бих волео да пробавим овде међу Мађарима бар —5 месеци сваке године. Упознали смо се са бароном Белом Радовинским, а барон Радовински је велики господин, јер је он I. зет мођног Коломана Тисе, а II. он је велики жупан једне велике жупаније, а поред свег тог рукује се он са свим обичним људима, као што сам баш ја сам видио." Прво да кажемо од куд нами то писмо. Превели смо га из мађарских новина, које га са п о д у з в ан и ч н е стране добише из Београда. А сад да кажемо ко је писао то писмо. Са „званичне стране" уверавају да је то писмо писало кумче руског цара ослободиоца Александра II. дете, које се родило кад су у Србији грували топови за српско ослобођење, писао га је краљевић Александар од Србије. Но да будемо озбиљни. Еао што се види, не стара се само „Стармали" за рубрику из „дечијег света;" него и београдски пресбиро. Али се нами чини, да београдски пресбиро измишљава и протурује лажне ствари под насловом „из дечијег света." Већег безобразлула од овог није могао београдски пресбиро никад измиолити. Српски краљевић хоће бајаги из коже да искочи од радости, што у Угарској и косови певају мађарски, он се диви оним људима који су зетови „моћног" министра Тисе, па се после ч у д и, што тако велика господа сасвим обичним људима пружају руку. Не, не! Тако ласкаво и удваралачко писмо не може написати дете. Моћног министра Тису хвали београдски пресбиро, то одавно знамо; они одроди тамо могу се и чудити кад велики господин пружи „обичном човеку" руку, ал детету то не може бити чудно. Ми одиста не знамо, каква је голема невоља званичним круговима у Београду, да измисле ово писмо и да га даду штампати. Хвалили су они и до сад Тису, ал нису зато морали издавати српског краљевића за једну улизицу. Или би ваљда хтели званични кругови београдски да узмемо то писмо као дело малог краљевића Александра. „А какво би то онда било васпитање које му дадосте господо?" — морали би питати.

Зар сте ономе, који може да буде негда владар Србије, улили такав решпект од моћног Тисе? Зар сте то дете тако охоло образовали, да се оно чуди, кад велики шупан пружи „обичном човеку" руку? Како сте омилили том детету његов народ и његову отаџбину, кад он нема других жеља, но да пола века проведе дегод у Угарској и то баш међу Мађарима ? Мучно је о том и мислити. Било овако ил онако, то писмо краљевића Александра које на срамоту Србије доносе данас све мађарске новине, неће никоме донети части. А било то писмо право, измишљено, ил дотерано од београдског пресбирова, оно се не би смело отправити на јавност без нарочите дозволе краља Милана. Нас је стид, што се овако што десило. У Београду 30 јуна 1886 ат.

Изгореше. Спалио сам сто песама. Али јављам свима: Ја то не би учинио Да не беше зима. Спалио сам сто песама, Моја чеда прва. Ја то не би учинио Да сам им'о дрва м. Ј.

Колко људи толко ћуди, свако друкче суди I. Шта је то: зора ? 3 ора је апстрактан појам, који се не може идентификовати ни са парцијалним тоталитетом ноћи, ни са тоталном порцијалношћу дана. (Рекао један млад и зелен СапсИ(1а1;из РћПозорМа). 3 о р а је уздисај звезда, што морају да зажмуре пред величанством сунца. (Тако вели појета). — 3 о р а је оно време, кад мој муж долази кући (тако рече једна [у име многих] жена). 3 о р а је именица женскога рода, која се употребљује само у зт§и1аги, — осим ако је какво презиме, н. пр. Лука Зоре. (Рећи ће какав филолог). Зора је женско име, и то најлепше на целоме свету; мајка је зове Зорком, а ја Зорицом. (Вели мој заљубљени пријатељ Андрија). — 3 о р а није ништа друго него један лист, који сам ја уређивао, — као год што је и „Видело" лист, који је мене уредио. (Исповест Т. С. В.) 3 о р а је нешто, што се не слаже са маџарском државном идејом, јер она забели, заплави изарумени, ато није тробојница маџарска. (Асмонђа Рарпка 1^ас21, привилегирани угарски патриота). — Зора је у нашем протоколу записана, као врло з а з о р н а персона. (Начелници полиције). — 3 о р а је неко ђачко друштво, којега ја нисам члан. (Вели један осмогодишњи медицинар у Бечу). — 3 о р а је сасвим излишна ствар; јер ја могу јутрење свршити заједно са службом у десет сати. (Вели поп Штолић из комогника). 3 о р а је оно о чему у-