Стармали

142

„СТАРМАДИ" БР, 18. ЗА 1886.

гњетбни вародп с а њ а ј у, и тиме доказују да с п ак а ј у. (То би рекао „Стармали," — да ја нисам истрчао као ждребе пред руду). (Продужиће се.)

Ако кр. Милан још дуже узвлада шта ће бити? Поделиће Србију На двије партаје. То јест на хајдуке И на полицаје. Калимегданџија. Мртве душе. У 78. броју „Сарајевског Листа" читамо, да је по званичном извештају меседа јуна о. г. у Сарајеву умрло 56 душа. (Једна је душа умрла од заиалења плућа; осам душа умрле су од сушице и т д.) Ми смо хтели ово да стрпамо у Бубнуотеку, — али смо се брзо сетили, да то има дубља смисла. Док су Турци Босном владали тукло се по табани, набијало се на колац и т. д. али то се све тицало т е л а. А сад нам ево црно на бело (по званичном извештају) да под благодетном цивилизацијом — умиру душе.

Оувремена поука. Кад се гдегод Г о л и ј а т и сваде и потуку, нек семали људи склоне, у буџак повуку, Јер код таки крупни ствари може да се деси да невина тебе снађу од помаме беси; па сву своју трошну снагу можеш ту да смлатиш, и — трошкове око свађе, још одозго платиш ! Др. Казбулбуц. Анђелићево умствовање. Кад може римски папа бити Лав, што не би ја могао бити бар — хијена?!

Задовољство. При зимњој бури потоплу собу, Хладовинице у жарком добу ; довољно хране души и телу, женицу красну, ко вилу белу, искреног друга; — па вина стара, па онда доста, по—доста пара; — — Дотле је жеља лојалитета Све друго славној полицији смета. К.

„Хенцијев — паприкаш". Баш кад су уличне демонстрације највећма бесни ле у Пешти, нашо се неки практичан хотелије пештански, који је од старог меса скуваном паприкашу наденуо име „хенцијев паприкаш." — Та ово се не може јести ! викнуће нека брката мађарина, — Господине ја сам тиме хтео посведочити да Хенцијево име неприличи код нас добро ни за паприкаш одговори досетљиви гостионичар, знајући да ће са том примедбом продати хрђави свој паприкаш, јер се ма и најмање бацио блатом на Хенција што се код мађара већ у „хазафишаг" рачуна.

За бубнуотеку. Од здравица Светозара Марића о св. Николи 1885. на здравицу кнезу Николи : Поштована господо! Кад се Србину здрави, Србин мора и отпоздравити. Велика милост твоја боже, кад смо дочекали звезду највећег Србина. Србин је Србин, мати је мати, звезда је звезда. Једна звезда стоји на небу, а испод ње облак. Није то кенгура, то је човек. Није то цвет, као што су цветови по мојој ливади, то је трандофил. Високославно српско поњатије њега прати. Да га бог поживи, да дочека нашу славу, да се и ми просветимо. Свети дух, српски дух. Књаз је књаз, српски господар — пољубимо га браћо у ваздуху — он ће то знати. Та њега зна и Беч и Русија Та умри Србине па онда ћеш видети тво ју славу, твоје очи. Бог га живио ! — Да бог поживи поњатије, које ствара на спасеније.

— Мати! Што ти тако ћутиш, кад месиш баглаву? — А шта знам говорити? — Па реци на пример: Перице, ево и теби мало грожђа и бадема.

(Код барутане) Шетач. Може ли се овуда проћи. Стражар. Може, — ал није слободно.

— Габоре !| — Шта заповедате, госнодине ! — Казао сам ти да оставиш врата отворена. Зашто ниси послушао? Сад је сав дим остао у соби. — Па могао је изићи. Врата нису била закључана.