Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 22. ЗА 1886.

173

завешта Матици хрватској (јер ова није одбила његову „Иконију"). Уредник „Нашег Доба" једва чека тај чланак, да га као перушку мете за калпак свога родољубља. ^ Хоћете л' да знате? Хоћете л' да знате Шта је цел животу ? Шта и блудном сину Дарива лепоту. Што (и осим смрти) Небо сваком даје, Што у вечност диже Сваче замишљаје. Хоћете л' да знате Сва истина гди је, У којој се нико Преварио није. Хоћете л' да знате Шта је оклоп срећи! Е па добро, чујте: — То вам не знам рећи. Берберос.

Радост у Илоку. О људи, људи, што смо се ми прошле недеље у вече радовали. Седимо тако у гостиони, кад дође једном од нас брзојав из Новог Сада. Човек премр'о испрва од страха, јер помисли да му је тамо умрла очевог стрица поћерка. После одахну, јер виде да није. Под брзојавом је била потписана редакција „Заставе," Боже мој шта ли ће бити то? Да нисе кренуо Рус?" запита неко. Неће бити Рус, о другом нечему пише, ал тешко је прочитати. Бог би га зеао нико неће да поучи једаред те брзојавне станице, да је већ одавно пронађено мастило, па да не пишу још увек оловкама. Дакле читај, читај, кад тамо јављају, да је протеран Бугарски. Еј да видите наше радости, кад то прочиташе. Та није друго него баш ударило у песму. Само онај који је добио брзојав, нешто не може да се радује. Све нешто окреће артију, мучи га нешто, ,,Та море шта је теби?" питамо га Он само ћути па наједаред прсну: ,,та овде има још нека реч, али не могу да је прочитам." — „Дај вамо." И други неко дочепа брзојав који има боље очи те одједаред подскочи са столице од радости. ,,Та људи, овде се не каже да је протеран наш Бугарски него каже, да је протеран бугарски кнез. Не знам како ћу да вам опишем све потанко, тек ми вастависмо весеље. Дал зато што нам испаде за руком да једва једвом прочитамо брзојав као што треба, или због другог чега то погодите ви. Тек доста то, ми се баш ваљано провесслисмо. Нек нам је наздравље. 0.

„Фрајла" Ката, Ал' је наша „фрајла" Ката, „еманципирата", кад јој „штуцер" неда мира то је не „женира", гадне речи, пуне квара то је „разговара", ва образу никад стида, зато нема вбда, јер стидак је румен дивна с' тог је на њу кивна, питаш што би кивна била ? — — — еа евог „шаренила" ! ! Др. Казбулбуц. Досетке и најивности из дечијег света, Мали Велимир је знао, шта значе „ветрови" на медицинском језику. Чуоје товише пута од својих старијих, а и од чика доктора, и он је реч „ветар" само у том смислу и разумевао. Једног дана пак био нам на ручку гост из Беча, па овај између осталог причаше и то, како сад у Бечу велики ветрови бесне. „Па ко то тамо тако јако и тако много — пушта „ветрове ?" Зар их нико не вуче за уши ?" питао је мали Белимир.

Велимир још није знао за киселу чорбу од гуске. Знао је за печење, али за чорбу не. Но једног дана изнела се на сто и кисела чорба од гуске. Ја сам дао чинију малом Велимиру, да он први вади. Велимир узе велику кашику, захити, па је принесе до врха чиније. Ту је извратио чорбу натраг у чинију, па гледаше, какви су му делови преостали у кашици. Ни један део није му се допао, те је непрестано захитао и опет извртао натраг. „Каква ми је то гуска, кад неманиједан батак!?" рече он најзад жалостиво, а да богме да онда још није знао, да се чорба прави само од бубрега, крила и другог ситнежа, дочим се остало употреб љује за печење.

Деца радо персонифицирају свашта. Стварима пришивају вољу, намеру и план. Тако и Велимир. Онда је баш руско-турски рат био у највећем јеку, па разуме се, да смо ми старији искључиво говорили о љутим биткама на Шипки и код Плевне. „Како то погоди кугла човека ?" питао ме је Велимир, по што су остали отишли, и он је слушао наш разговор. „Је ли — рече он даље и не чекајући на мој одговор кугла кад изиђе из топа, она иде по ваздуху и непрестано тражи човека, па кад га нађе, удари га и убије?"

„А знаш ли, да мој браца има златан сат?" чуо сам ја једног дана са прозора у првом кату, како семој Велимир хвали једном свом другару, а. ја сам баш тог дана из штедионице извадио мој златан сат. „Па знаш ли, где га једо сад чувао?" питаше даље мој Велимир. .Где?"