Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 25. ЗА 1886.

197

Опис данашњег стања у Србији. Ево како га налазимо у 56. броју „Одјека." .Зађите по шумама. Хајдуци. Прођите по друмовима. Жа в д а р и. Свратитепо општинскимсудницама. Егзекуције. Посетите саборе. П у с т и. Завирите у тамнице. П у н е. Прегледајте вашаре. Мртви. Свраћајте по кућама. X у к а њ е. Загледајте у колибе. Глад. Прошетајте по варошима. Странци, Јевреји, монополисте, зеленаши, очајање, застој. Тако вели „Одјек" и свако други, који сме истини у очи за погледи. А ко не сме истини у очи да погледи, као на пр. „Видело" тај вели да по Србији тече мед, млеко и кајмак (ал наравно, само за кајмакамлије).

Правдање, Дошао муж добро накресан у зору кући. Жена га дочека са снашпелинском придиком и љутито му довикне : — Шта зар си и сад дошао ! — Но па ваљда не могу навек остати у бирцузу.

Баранђанске пуслице. 1.) Баранђанин купио лулу за 5 крајцара па потроши на алвалук 5 фор.

2.) Питали Баранђанина у јесен, одакле је (а баш беше добра година, то јест родила је рана) а он: из Баранде, па шта? а с пролећа кад га запиташе одакле је, а он (сасвим резигнирано) та из Баранде, мани ме врагу.

3.) (Ово је Ботошка пуслица). Баба Рава месила лебац па умесила и парче опаклије у њега (наравно неотице.)

4.) Картао се „Баранђанин, играли се „филка" (то је нузгред буди речено граничарска најобичнија игра у картама.) А беше недеља. Одједаред зазвони звоно на достојно. Побожни баранђанин баш је пушио, ал чим звоно огласи достојно, а он лулу извади из зуба, а шубару под пазухо, па чека да и трећи пут звоно одзвони. А звонар никако трећи пут да одзвони. Баранђанин примети да оће да му се угаси лула, ал пре трећег звона неће лулу за бога у уста метнути. Кад виђе, да звонар никад 3-ћи пут да одзвони а он изгуби стрпљење па ће рећп : Та звони, тане ти госино, ето оће лула да ми се угаси.

Вредност пољубца. I. Једна ласта пролеће не чини, јецно место није цео крај; једна цигља кућу не начини један округ није завичај! II. Један листак није шума густа један цветак није јоште мај; једна кааља не начини реку, јвдна звезда неда ноћни сјај! III. Једна речца не сачини говор, једно слово није књига сна ; ал „пољубац," један али вредан, тај ти брале вреди све и сва! Др. Казбулбуц.

Двомислено. Дошла девојчица доцкан у школу. Учитељица је дочека са грдњом и запита је што се закаснила. — Па, па . . . добила сам сестру. — Но за сад иди, ал то нека се више никад не догоди. „В. Ј. в

У тамници. Попа: Псповеди, како си До тамнице доп'о. Крадљивац: У пратњи жандара, Господине попо. Ј. М-Ћ.

Украли шваби опаклију. Један Бочарац донесе врежу на наше пијаце. Док је он врежу продав'о, неки братац лагано свуче опаклију с кола и нестане га. Кад Шваба види да нема опаклије, мал га „шлог" није ударио, те хајд варошкој кући да јави шта је и како је. Судија пита: „на ко је украо? јееил видио?" Нисам, одговори шваба. Ца шта ћеш сад? кад незнаш ко је ? Тајте ви мени тобош, нека иди с мене. Судија заповеди добошору да иде с њим по селу и да добује на сваком раскршћу. Па шта ћу говорити, запита добошар судију? Говори шта знаш; осече се судија (нешто љут). Добошар (Србин) удеси добош па хајд са Швабом до првог раскршћа. Кад су дошли на место, стане добошар добовати и добовати, већ се досадило светини слушати. Кад пристане добовати, отпоче: „Људи! овом Шваби украли опаклију ко је нађе, нек оцече јаку, на нек начини себи кану; нек је мете у боју, па нек носи ко своју, иначе ће се овај шваба (покаже на њега прстом) здраво срдити. Је л' Швабо? Ја страво срдиш, од говори Шваба. Добошар заврши са „друм, друм !" Ђ.