Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1886.

245

сваке друге новине овде на земљи радиле, ал уредништво „ГГЈтведника" метдо је исаравку у којој је писало: „Нат извештач (зове се тако и тако) мора да је врло брзоплет и лак човек, јер нам је доставио вест, пре но што се о њој тачно распитао. Срам га било!" (Ала би млоги наши листови набрзо остали без извештача да нешто овако поступају.) Међутим је новопрпшелша душа стигла у предсобије арханђела Гаврила. Тамо је чекала и чекала, док су друге душе пре ње долазиле на ред. Напослетку јој се досади. „Та знате ли море, дајанисам чекао ни у предсобљу министара . . . па ни . . . каже._ вам, нигда ја нисам чекао." На ово се зачуше од некуд еванђелске речи: „Истину вам кажем, први ће бити последњи, а последњи први." — „Шта, шта, зар се овде заистински држе тих речи?" — промуца душа. „А ја сам мислио. да је то само зато измишљено, да ми то читамо свету, па да добијамо зато новац. Еј, еј!" Напослетку дође и на ту душу ред. Нустише је у дом правде. На среди сто.ји арханђел Гаврило, а у руци држи кантар (теразије) као што је то врло лепо на црквеним сликама намоловано. „Улази унутра" вели св. арханђел души. — „А. ја мислим," промуца душа, „да ме ово кантарење може мимоићи, особито кад се узме у обзир мој узвишени црквени положај. . ." — „Зар си заборавио, где пише, да су пред лицем господа сви једнаки и да ће се на овом свету судити само по делу" — зачу се и опет глас. „Улази." Уђе душа у теразије, и — јако претегну доле. „Мећајте „квихтове"**) зачу се глас. Почеше да мећу мере, испрва мале, па онда све веће и веће а никако да се искаптари. „Још", вели св. арханђел „Одједном се зачу глас: „Нема више „квихтова." — А дакле не аде на овај начин. Дајте децимални кантар" — заповеди свети Арханђео. „Ајак нећемо тако," протестирала је душа. „Ја прнстајем само на стародревне прописане терезије. Децималан кантар то је чедо напретка, а ја по свом високом црквеном положају као посљедоватељ апостола морам бити против напретка и првосвештенија.* — „А зар си заборавио," зачу се глас, „ш је Христос наредио својим посљедоватељима, да зађу по народу иа да га уче и просвешћују. Учење и просвештеније мора изазвати — на^редак.• Душа се дуго опирала да уђе у децималан кантар, но испрва покушаше да је рукама метну унутра, а кад видише да је тешка и да тако не иде, онда је најантама довукоше горе. Једва је измерише. Св. ар ханђео је прибележио тежину грехова па онда рече. Стоји писано, да се нико не осуди непреслушан. Брапи се." — „Пустите ме да одем у Пешту, па ћу се одбранити," хтеде већ да каже душа, али се уједеза језик, и ућути. „Јеси ли гладног наранио ; жедног напоијо ; страног у дом увео и икакво добро дело учинио?" Душа започе одбрану овако : „Ја нисам научен да одговарам на тужбе које се подигну против мене.

**) Наопако зар и на оном свету тако р!)аво српски говоре. Пр. Слагача

Истина и еарод ме је мој тужио, у некаквој адреси, али министари нису примали те тужбе, но су их враћали натраг. Позивам се на тај прецеденс, и молим да се по сличности "случаја врати и ова тужба натраг. Иначе смело могу рећи, да сам свршио све добродетељи хришћанске милости. Дали сам гладне наранио? Питајте оне силне чанк >лизе, којст обилазише око мог двора, па ћете чути. Веће гладнице но што сам ја ранио није видио свет. Јесам ли жедне појио ? питате Појио сам их као мало ко, нисам никоме од „жедних" давао воде, мало коме карловачког вина; већином сам их појио бургундером и шампањцом. Јесам ли стране у дом увео ? Ако нисам сасвим, нисам ја крив. Бог зна, а и народ зна, да сам ја стране хтео да уведем чак и уцркву. Каноне сам бранио и тамо. где не треба, а да нисам имао приходе од три спахилука и највећег српског манастира, ја би то био поделио са сиротињом, ал овако је било здраво млого, па и да сам хтео да делим, не би имао времена." „А боровачка депутација ? зачу се глас " „Ја сам тим људима као добар пастир хтео да пребавим царство небеско, јер стоји писано: „Благословени су који страдају на правди, јер ће њихово бити цар^тво небесно." Дакле зато сам их о тавио да страдају на правди. „А на који начин си те људе предусрео 2 зачу се глас, —• „Ја сам се надао да ии левица неће дозпати шта је чинила десница, а камоли-цео народ — чуло се муцање. И тада се зачу пресуда: „Она боровачка депутација која је била да те моли, доћи ће у пако: Знала те какав си, а опет ти је ишла. То је зато, јер стоји писано, да није слободно молити се врагу. „А ја? промуца душа. Теби је намењена већа казна. Врати се натраг, па живи даље; живи донде, докле се не испуни па теби праведна жеља твога народа. — Амин. +

П1то је тражио то је и нашао. Недавно опази нека бака на Осечкој пијаци јед, ног старог калуђера, те му пуна побожности приђе руци и запита га скромно: „Из које сте задужбинесвети оче?" Из намастира Непостиша, — одговори јој дуовник, којем је било увек до лакрдије а никад до светиње. „А имате ли у вашој обители какве свете мошти?" запита даље радознала бака. „Дабогме да, имамо" -— одвешта св. отац — ,имамо леви г. . Краљевића Марка." Сад је већ старица видела с киме има посла, па му не остаде дужна, већ рече: „0 благосига вама! бар га се можете сити нацеливати." Клепетало.