Стармали

252

„СТАРМАЈШ и БР. 32. ЗА 1886.

А Сви вичу да је Србија презадужен а. „Видело" прави каламбур: даклем писмо је ми задужили, кад је п р е (нас) з а-д у ж е н а.

Ј) Сад знамо зашто наше владике не праБе каноничне визитације. Јер су многи канони сгидљиви, иа се не дају визитирати.

Три кестена, ----- Герман увек одседава у Пешти код Л о в а чког рога; а у Пешту иде, кад год хоће на нешто да подигне хајку. * = Кад год се така хајка спрема, увек се око премудрог тог л о в ц а устрче Аца Зуб и ђурковић. (Имају добар нос.) * Реч „Срам вас било" пала је у сред сабора Герману у очи. То је тако оштро, да је госп. Соколовић у неприлици, јер већ ни он не уме да је још оштрије на маџарски преведе. Ако се томе досети, сабор ће то радо усвојити.) Маронко.

синко, нека те бог сачува од злих духова ! . . . И гле ! Баш, на мене да наиђе. Ваистину, неће добро бити !" И сад олакша срцу, преиоведајући нашем ђиволу цело страшно збитије. „Та, его, баш на томе месту, где ти седиш, видео сам га . . . очи крваве. . . рогове од рива . . . а језичина . . . језичина . . . бого мој . . . ко моја руда, па увек палаца . . . палаца . . . а на роговима звондад, па све . . . цин ! . . . цин ! . . . да ти уши заглушу. . . Мајк' ! ако нисам давас набелејисо ! . . . И ти крста ти нити шта виде . . . нити чу? . . . „Веруј, да не знам ни сам шта да мислим о томе чуду, него срећа, те смо ето за рана код куће, а шта велиш, да нас је ноћ ухватила ? . . ." „„Бррр!"" стресао се само бачванин. зауставив сад мало полумртве. знојавне коње ... Скоро стадоше пред стан Созонтијин и бачванин.непрестано гунђајући и потајно крстећи се, помогне унети у кућу сандук тутников, без да је саљао, да носи баш на леђи онога „будибогснамм". који је у сандуку у виду „маске" мирно лежао. . . Добру је напојницу добио, али се за живота сећао оне ђаволске трке и оног страшног „ иривиђеннја" ! Др. Казбулбуц.

Са луфтбалона. I. Пасија вам је то седети овако на траиезу од луфтбалона, спусгити ноге да висе, запалати чабув, па пљуцкати доле на сиротињу (умну и моралну); луфтбалон језди и ја пљуцкам час на Карловце, час на Пешту, Београд или Загреб; испод мојих табана панорама се непрестано мења. У руци ми дурбин од биљура, кроз који се тако добро види, боље него кроз ђурковићев цвикер, а имам и трумбету за уво, на коју се тако добро чује, као какво велико уво, којег најгерманајстијег шпијуна. На мој дурбин провиди се чак и кроз таване; види се кроза њ свака тајна собица, свака манастирска ћелија, сваки министарски кабинег и свака краљевсха картарница, А кроз моју трумбету чујем сваки и најтишији куваричин шапат 7 каквом двору или „обитеља"! чујем закључке и најтајније конференције старо-пазовачке; чујем довикивање штумадле (на коју се дваиут звони) у хотелу Јегерхорну у Будапешти; чујем погајни кикот ђурковићев у српском клубу хрватскога сабора, кад је клуб усвојио његов предлог о томе, како треба наша автономна права и даље развијати (и даље, него гато их је Герман већ развијао ....). Чујући тај кикот овде сам се мало зауставио и бацио ленгер мога луфтбалона, који се заквачио случајно о јогунлук српских поеланика загребачких, и тако сам ту неко време мирно посматрајући остао. Васа ђурђевић ме је први опазио, те поцрвенивши од љутине, очита ми читаву опу интерпелацију, којом је год. 1883. интерпелирао бана због наименовања Германовог (оштрији речи нисам никада мога века чуо), — ја се тргнем, одапнем ленгер мога луфтбалона, који се заплео у коси и у неконзеквенцији Стеве „Вацког", и тако сретно побегнем из загребачког ваздуха, док се не би ђурковић којем тачком свога предлога за мном бацио, па ме како год осакатио. Одатле ме однесе ветар над Карловце. Ваздух ми је јако необично поијао (његова Сметеност била је на путу — а и кад нам она није на путу!) Погледим на дурбин и опазим Германовог ђурру, где од дуга времена у подруму шампањизира; машеви весели, јер мачке нема код куће; благодјејанци мало ситији п руменији; богослова пуштају по мало бркове и браду, док не јави жица (или док не жицне јава), да ће мачак скоро вратити се — на своју сланину; каруце п коњи одмарају се, не трчкају сваки час у Нови Сад да доводе гошће; и вешерке сад ређе у двор долазе; калдрма је нешто мало веселија и светлија, нема оних многих пазовачких попова, да је тару оним хусарским чизмама; и жељезнички управљач садр безбрижније јури поред Карловаца. као да се сада не боји, да ће се карловачки брег срушити или одронити на пругу; — једном речи, ваздух је у Карловцима ведрији и чистији, него што беше за оних бурних и ку-бурних дана крајем октобра, као што је и обично после грмљавине ваздух чистији и лакши. Само не знам кога је гром убио, и кога ће још убити.