Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 32. 3А 1886.

253

Кад сам се сит Карловаца нагледао одапнем еа моме луфтбалону леви вентил и тако доспем над Београд. Од терета (баласта) збадим извесну количину доде, не би ли што већма у вис отишао, да не би шпијони чули и по шуштању познали и најтајнпје мисди моје, а друго и с тога сам се тако далеко дигао, јер сам чуо да је Београд све лепши, што је човек даље од њега. Тако је Београд једном Београђану онда најлепши, кад га посматра из Глајхенберга или са Зичијева спахилука св. Ивана. Добро би било да проба тај Београђанин још из даље посматрати, н. пр. из Сибирије, Ох, та то би био диван изглед! Ја сам о томе бар појиа добио на моме луфтбалону. У Београду ми је први и први упао у очи и у дурбин — знате ли ко? — Абердар. Метнем трумбету на уво да чујем шта говори, јер се баш с неким господином диванио. Говор је био о скупштинарима и о предлогу да се укине српско учено друштво. — Богме, верујте, сви скупштинари вама каде; рећи ће онај господин Абердару. — Каде ми? — Јест воле вас сви. — Воле ме, а каде ми! Добро дакле, даћу им академи-ју! Академичари могу бити само они, који умеју кадити. Даћемо свакоме 1500 динара на там ј ан. — А хоће ли се ту кадити и измирном? — Измирности са срп. ученим друштвом не сме бити, дакле на што измирна! Доста је тамјан .... Охо, мени се нешто отпустио мидер, — можда сам мало јаче уздахнуо. Нисам више слушао шта се говори, јер је Абердар сврнуо једној модискињи у дућан, да му закопча мидер. Ваздухопловац.

Невесињац пред пријеким судом. Кад се оно 1882. год. јуначким нашим невесињцима навукло црно на очи, нроглашен бијаше по цијелом сјевероисточном дијелу Херцеговине (у чисто српском крају) пријеки суд. Свак живи, ко је са усташима иосла имао, па ако су га ухватили, морао је пред дријеки суд — али се је из политичких разлога гледало, да се што мање правих и невиних кривица осуде и да се што више кривих лраваца невинима прогласе. Елем, не лези враже, ухвате ти наши штрафуни једну стару невесињску јуначину у хрђавијем пословима, те хајд с њим у М пред пријеки суд. Кумпанија оружаних војника, војнички судци, срспки свјештеиик са ведрим, трезвеним и веселим кривцем бијаху окружени са огромном гомилом радозналог свијета, у којој сам и ја врло згодно мјесто заузимао. Дијалог, који је до нас допирао, прибиљежисмо стенографски и ево га предајемо добром архивару „Стармалом" на сачување, а оно друго, што се из дијалога црпити може, тестирамо познатоме члану бечког археолошког друштва, да узможе, кад затребало буде о Србима и са овог гледишта своју рећи. Ево тог дијагога: Судац • Како се зовеш ? Невесињац '. Ко? . . . Ја? , . . Ја се зовем Обрад Г . . . . С, Ти си из Невесиња и то из фојнице?

Н. Ко? . . . Ја? . . . Ја јесам. С. Ови свједоци (браћа наша мухамеданци) кажу, да си се ти састајао са лоповима усташима. н. Ко ? . . . Ја ? , . . Са лоповима не дао Бог, а са усташима јесам Бога ми. с. Добро! Добро ! Али ти ниси знао да су то усташи, него си ј *шслио да су наши пандури ? н. Ко ? . . . Ја ? . . . Бога ми сам добро знао да су оно усташи били. с. Та ти си се м о р а о с њима састајати, кад су они на твоју кућу нападали — а да они нијесу теби долазили, ти их никад ни видио не би. н. Ко ? . . . Ја ? . . . Ја сам се с њима, Бога ми, и ван моје куће састајао. С. Али то је случајно било ? Н. Случајно ? Није, Бога ми, него баш акасте (нарочито.) С. Ал ти ниси знао, да је забрањено са усташима се састајати ? Н. Ко ? . . . Ја ? Ја јесам, Бога ми. добро знао. С. Ови свједоци кажу још, да си ти њима давао јела и опанака, али ми знамо, да они то само из злобе и пакости кажу. Н. Из злобе? Није Бога ми, већ је то права истина. с. Но добро, добро ! Али ти си то из страха чинио да те усташи не убију ? Н. Ко ? Ја? Из страха нијесам давао, јер се не бојим никога до Бога, а усташи нијесу још ниједног правог човека убили и т. д. и т. д. На сва питања одговарао је наш Невесињац сасвим мирно и истинито, те нека се нико не чуди, што су га судци, по1еп!;е8 Уо1сп(;ез, на смрт осудили — од које га је свјештеник својом маниром снасао и смрт деградирао до петгодишњегзатвора, послије тримјесеца био 0. Г. сасвијем слободан пошто му је и затвор усљед особите милости опроштен. Стенографисао Шијак.

Херцеговац пред котарским судцем. Сбило се у М ...... 15. Окт. 1885.: Судац : Шта ви имате против овог човјека. Херцеговац: Казао ми је да сам „магарац". С. Можете ли доказати то ? X. Могу. С. А може ли он вама догазати, да сте ви у истини магарац ? X. То неможе. С. Ето видите! — Кад Вам он то у стању није да докаже, то онда није никаква погрда за вас. х. Дакле то није никаква поруга, кад чојек чојку магарац рече ? с. Није, није. X. Е добро, кад није, онда и ја вама велим, да сте ви велики магарац, кад још ни то не знали нијесте, што већ наша дјеца знаду. — Збогом! Чуо Шијак.