Стармали

269

Ђука. и Које ли је оно место дало Герману неповереницу ?" Шука. »Србобран." Ђука. ,Јест јеет, Србобран. Па Г г , јесил слушао да се у С р б оМбрану нашао после тог неки -3»—е=> нови Вук." Шука. »Да, да . . . то је било у Сентонашу. Ђука. »А зашто кажеш једаред ("рбобран, а други пут Сентомаш? ЦЈука. »Е видиш то је тако : кад је што добро, онда се каже то су учиниди „Србобранци; а кад је што зло, онда се каже, то се десило у ,Сентомашу." Ђука. »А ја виш кодко сам стар, ал за ту разлику нисам знао." + Орбин и Хрват. Ономад. путујући у Осек састали се у једном вагону два нашинца, један Србин и један Хрват. Нису били тако намргођени као што беху лани, кад су тако исто путовали, него лепо седну један поред др ј гог, упитавши се прво за јуначко здравље (и за нејуначко здравље неких посланика у Загребу). Србин је увидео да се сад са Хрватима може разговарати, а и Хрват је увидео да се сад са поштеним Србином не може ћутати. Елем су се братски разговарали о свему и свачему и још о другим разним стварима, и не кају се ни један ни други, што су мисли измењали. Да имам каде, овај би вам разговор опширније прибележио (но то ћу можда учинити други пут). А сад ћу само да наведем како су разговор довршили кад су већ на станицу стигнули, (само морам напоменути, да је Србин, о коме говорим врло озбиљне природе, а Хрват је своје речи радо и шалом зачињавао). Србин. Елем, као што рекох, ми се ни најман>е не бојимо да ће нас Штросмајер поримокатоличити. Хрват. Е, онда смо у толико ближе споразуму, — јер ми се још мање бојимо, да ће нас Анђелић поправославити. На то се и озбиљан Србин морао насмејати. За тим се лепо руковаше и одоше сваки за својим послом, уговоривши да при повратку опет заједио путују.

Сремчевић.

Љ у б а в. Љубав је божанска ствар! љубав је најслађи дар !! ал нам чини грдан квар!!! Био младић или стар, мора дати на олтар : срце своје це 10! ал' и глави ваља тад иојати. оиело !!!

Др. Казбулбуц.

Шта је мислио, . . . Неки Бачванин дође у једно село у коме је било највише калвина. Кад је коње намирио — пође по селу да разгледи, па тако ходајући дође до цркве. Кад види да има још света у љој уђе и он у нутра. Они се баш причешћивали ; на једном столу стоји лебац и бокал вина, а они редом иду око стола, сваки осече парче леба а за тим натегне бокал. Бачванину се то доиадне, па стаде и он у ред, те кад дође на ред — одварака подобар комад леба, а бокал натегне и поче онако сипати у себе — и не гутајући. Кад се тако поткрепио огиде на место ал му вино на срцу остало, а он хајд опет. Кад ће се већ нашити за лебац — рећиће му један : хеј море! та ти си био већ једаред овде. Па био сам, па шта је онда ? Та доста је једаред. Е па шта ви то радите ? Та шта радимо, ево иричешћујемо се. Е, гле, молимте! ■— а ја мислим да сте продали

цркву, па пиЈете алдумаш !

Ђ.

И д Села цура па седи пред кућом у башти, а лепа је, боже мој, не умем вам касти. Оно око гараво, она коса врана, нема таког вранила баш ни у гаврана. Бели јој се боже мој, сукња од паргала, ка да ју је бела вила у млеку опрала. Па певуца ?о славуј дивотно, лагано, да је чује и сам цар сав би посо мано. Ја је слушам и гледам и горим и живи 1, па не могу да јој се начудим, надивим. Не помаже, рехох, то горети ни мрети,

И Л а, већ јој морам ма један пољубац отети На ти поред тарабе око куће пођо, а лагано, лагано већ до дере дођо. Ту сам мало застао. јер сам се задуво, али да ме не спази добро сам се чуво. Нисам онде ностојо ни два три минута, да славуја чујем још а славуј ућута. Ја ногледа и видо кроз летве стиенуте седи неко поред ње па обоје ћуте. Чим сам ја то видио мени не би право а они се за мој јед пољубише здраво. Иже.

Досетке, наивности и др из дечијег света. Наш мали Душко хоће кад кад да буде паметнији од друге деце те се тада унушта с' матером у разговоре, о којим ни појма нема. Тако је недавно дошао матери те сасвим озбиљно рекао. „Мама ала би ја волео, кад би што год изумео." „Е, па пробај сиае мој !" прихвати му мати.