Стармали

277

Оа луфтбалона. III. Седећи овако на луфтбалону чисто ми је мало зима, јер кудгод око себе погдедим видим све еамо снег, маглу и српску неслогу; а гроза ме хвата кад на мој дурбин оназим вечите санте леда на врховима планинским и у богаташким срцима. Иде божић, а сирота деца обучена као у „швимшулу" о Петрову дну, па читају у „Турском народу" јавну благодарност Герману, што му ју одаје римокатолички плебанош Жетић, што је на сироту римокатоличку децу поклонио 100 фор. а вр. Колико ли је, Боже, арцибискуп Хајналд поклонио на православну сирочад, то не могу мојим дурбином ни да догледам. Узедох неки скорашњи број „Нашег доба," да запушим њим канту од петролеума на моме луфтбалону, и опазим опет неку обрану против „Стармалог." Обрана је опет филолошко-зоологична, у колико је зоологична (а никако логична) спада у врсту и фамилију једнокопитњака. Кад сам видео сву мудрост његову, признао сам, да има не само „Малу," него и „ велику појет и к в у." Но чим сам узео „Наше доба а у руку, таки ме поче ветар носити у Кикинду, као да је нека нотабилитетска ветрењача зграбила ме у своју сферу, те ме немилице тоска у ону варош, где се још и сада налази онај наковањ, на ком је панчевачки чекић сковао путо кикиндског програма. Кад стигох спрам торња кикиндске цркве, опазих око цркве неке гавранове, како Рацковићев фонч деле међу мађареке вране и вивке. Брзо навијем чекрке и отворим дотичне вентиле, те се врнем из овог враниног ваздуха на лево према Сомбору и ту „габлфруштукујем" један комад масних лажи листа „Васзка" и попијем по акова српске неслоге и раздора, (но остало је још доста и после Гдр: Ти си одвећ строга, драга Фемка! Г ђ а : 0, ни најмање; али почем позориште треба да је школа морала и доброг понашања, то нимало не нриличи, да се такве женске престављају, које су толико бестидне, да се иред својим слугама свлаче и облаче!. . . Но, сад ће тек красно бити 1 . . Сви почињу играти. . . и гђа грофица! . . А, а, то је шкандалозно ! . . . Зар се ни толико пристојности у позоришту нема?! . . Па шта ће бити са оним адвокатом у долњем спрату ? . . . Зар неће он доћи, да овој госпођи грофици очита ваљану лекцију ? Гдр: Не умем ти на то ништа одговорити. Г ђ а: Ох, Боже ; Како хрђаво седим ! Сва сам као сломијена ! . . . Уверена сам, да горег седишта није било! . . Али ту би и полиција могла мало свој нос турити. Брину се, да се теоци у колима кршћански товаре, да се не погњаве, . . . а на јадну публику у позоришту и не мисле. . . Шта ће онај тамо код грофичиних врата? . . . Г д р: Пречула си да боме, да је човек казао, да ће се сам иријавити , кад нема ниједног послужитељаЈ да га пријави. Г ћ а: А, а, красно ! . . . красно! . . Дакле он оде без икакве церемоније у грофичину спаваћу собу а она

мене). У Сомбору сам испустио из луфтбалона мој дурбин, те гледећи без њега, несам могао добро да видим (него сам видео зло), тако не могах да распознам брага од брата, Србина од Србина, слогу од неслоге, све ми је то збркано изгледало, те не знам ни данас крстна имена. Одатле се бацим на Нови Сад. Уредништво „Нашег доба" млати у уводним чланцима с л а м у. Иде божић треба ће с л а м е јер се има да представи ш т а л а. А неки п а с т и р и долазе често онамо. особито из Срема. У Новом Саду је велика клизавица, те истакнути кандида - Мориц Пал, може лако склизнути и пасти. Но само бирачи нека не склизну. Но сад се морам спустити доле, јер ми се луфтбалон продерао, те га морам крпити. Дотле ћу се бар сетити, кога би још ваљало крпити. Ваздухопловац.

Тако је кад је зима. (Но немачком.) У дрвима мисли жена, Како ће да шнара ; На забаве и беседе, Мисли ћерка Мара. На поклоне о Божићу, Мисли чедо моје; Ја на зимски капут мислим У ферзацу штоје. к. П. Мир М Фир. Политички преглед у баснама. Герман и народ. Сад кад је Герман зајео наш народ до крви, нашао се неко да проповеда, како ће Герман усљед народних неповереница још већма нобојаги тамо се затворила, јер се пресвлачи ! Ха, ха, ха !..• Врло лепо ! И та грофица јако је стидљива, могла се баш и у ходнику позоришном пресвући, свеједно би било. . . Бар да је толико, образа имала, па да је ритлу спустила! . Но, и овако шта мора човек да алаЛа иа да гледа ! Гд р: Али За Бога, кад ти сваку маленкост на миндрос узмеш Гђа: Маленкост ? . . А, дакле, код тебе је то маленкост, кад стран човек може ући у собу код какве женске, која се баш облачи ? . . Али да боме ! За тебе је стид девета брига! . . Чудо ми је само, како се ти ниси већ узмувао, па тамо око грофице трчкарао ! . . ваљда тражиш за то згодна изговора јели ? . . Гдр: Ти си моја мала луда ! Гђа: Знам, знам, само си ти паметан ; Да боме ! . . Наћи ћеш ти већ узрок, па макар било под изговором, да код оног сиротог адвоката важна носла имаш! . . . Гдр: За Бога! . . . сад је већ доста! Ти заборављаш да смо у нозоришту! Већ сва публика негодује! . . , Гђа: А, сад ми тек сијну кроз главу, од куда твоја данашња издашност!!! Два форинта издати као бајаги за моју забаву, а овамо си ме довео, да пребијем леђа у