Стармали

„СТАРМА1И* БР. 4. ЗА 1887.

Пооле рата, Годиве 1888., дакле после рата и ландштурма, стајаће у новиеама са крупни слови ова новост: ж Као што из сигурног извора дознајемо, једна жена из горње Угарске, видила је на уласку села П*. мачву. Мачка је стајала на грани; у ње беху упале кости, и једва се кретала. Тамошњи сељани пошли с? у потеру за мачком," (За оне, који се можда неће одмах досетити какве важности има ова новост, примећујем: „Оним крајем где је виђена мачка," прошло је преко 4 милијона војске, па је та војска појела све . . . пацове жабе, мачке.) У онаком времену може се мислити каква је то ваљана вест. Између два професора бечког и пештанског универзитета, започела се чак научна преп и р к а због те мачке. Један је тражио да се та мачка сачува за државну менажерију, као реткост. На то је други одговорио, нека се мачка остави на миру, можда ће наћи себи пара, па нек буде у земљи мачака. Но онај први је побијо то мишљење. Нека би била," рече он, баш и друга мачка у држави," ко стоји добар да је та друга мачка — мачак? А баш да је и мачак, нашто нам мачка у земљи, кад смо појели све мишеве и пацове. Данашње мачке немају смисла за нас оне су —- излишне.'* Цела Европа пратила је ту важну научну препирку. Но у тој Европи променуле су се и друге ствари. Од оне страшне ратне праске и пуцњаве сваки је трећи човек оглувио. Људи не чују кад им траже порцију, а баш и да чују, не би имали одкуд платити. Међу Србима је Герман Анђелић најгоре настрадао због тога. Он поче да говори у сабору о „канонима," а неки који нису добро чули (или су валда и јувише добро чули, подвикнули му: „Дакле теби није још доста било ти и сад још говориш о „канонима" (топовима), па на поље с њим. Но немојте мислити, да су мушки били бог зна како кочоперни. Кад се оно неколико њих вратило из рата кућама, жене их љуто окупише. Какву сте водили до сад политику? а? Но неће тога бити више. Да се има шта кувати, ми би вами од сад варјаче у руке, па кувајте. И одиста срећа мушких, што није било шта кувати. Али је од ото доба поникла у жена пословица: „Кратка коса кратка памет." Но ма колико да су се женске тужиле на мушкарце, ипак је мушкима скочила цена. Постали су тако ретки као бели врапчићи. У Елзасу се извештила једна жена, па је свог мужа показивала за новце. 0 младићима једва се може и говорити. Кад је как ва забава, онда не играју више мушко и женско, него се у свој Европи игра коло, т. ј. девојке стану у коло, а мушкарац им је у среди. Где немају мушкарца тамо обуку женско у мушке хаљине. У опште су се сви обичаји променули. Нема вам више да мушкарци оду па просе девојке, нема кад данас да понеки куца забадава на 20 зрата, и да се жени по 10 година, Сваки мушкарац

па и онај, коме су одсекли у рату уво и нос, мора бегати на таван јер се иначе не може бранити од силних прводаџиница. Но мушки ко мушки, неће да се жене, јер ни једна девојка нема мираза од вредности. На све стране Европе настуиила велика невоља. Хиљадама се њих уписују за Америку, ал неће нико да их сели бадава. Европски новац не вреди, не можеш за њега ништа купити, јер нема ништа. У том часу почеше да упадају Кинези у Европу. Нема никога да им стане супрот, да им препречи пут, Све је пустош, свак је малаксао. И на развалинама труле европске цавилизацијс, поче да ниче Кинеска култура. . . Мало и велико клања се. . . Е па живили Кинези, кад не умемо да ж ив и м о ми ! -К

Чудо невиђено. „Наше Доба" од 1. (13.) фебр. 18-<7 јавља православној цркви, да је патр. Герман ово дана наименовао бившег сурчинског пароха ђорђа Магарашевића за архимандрита, премештајући га тиме у монашески чин, и да ће му дати манастир. За сада је још архимандрит ђорђе Магарашевић у Сарајеву. Овај „велезаслужни" човек по православну цркву има овим упанређењем изгледа,или скорим да постане митрополит у Сарајеву, почем ће стари, немоћни Николајевић својевољно јавити се за пензију, или ће постати честити наш ђуро Магарашевић владиком у нас из ове стране, и временом насљедник бити — највише столице у овостраној цркви православној. За оне читаоце, који можда незнају заслуге истога ново наименованог архимандрита г. ђорђа Магарашевића, или знали па су заборавили, ево једна цртица: Кад оно беше слава пунољетства данашњег краља Милана у Београду, буду обтужени: доктор Лаза Ко ст и ћ и журналиста ЈоваПавловић, дасуу Београду велеиздајничке здравице (по свет. Стевана круни) напијали обтужени и у тамницу бачени на основу заклетве сурчинског пароха г, ђорђа Магарашевића, пропалог земунског трговца Савића (брат земунског пароха поп Николе Савића) и учитеља Николића, која сва тројицаеведочише да су присутни били и чули својим ушима оне здравице. Много месеци чамише обтужени у тамници — док једног дана не буду као невини ослобођени, и будимпештанске новине нам онда јавише: д а с е јеобелоданило, дасу заклетве господина пароха сурчинског ђорђа Магарашевића данашњег архимандрита и будућег митрополита или патриарха !!! и Савића и Николића бкде дажне. Узмите Ви само, која снага душе и карактера, да човек тако далеко тера своје самопрегоревање, да лажно сведочи, да се криво закуне, само да двојицу њих својих ближњих упропасти и на робију или под вешала доведе; Ено живи страдалници на Цетињу, они ће вам моћи по сведочити ту чврстоћу карактера новога архимандрита