Стармали

а новине оне, има их увезаних још из онога доба, у Будимпешти, који то Магарашевићево „благобразије" изнеле на видик. Или ће можда бити кога, који ће у „Нашем Добу" опорећи овај факат из живота новонаименованог архимандрита г. ђорђа Магарашевића У светом писму има један ставак: Беше свет у сумњи, којем роду припада ова птица: еда ли је голуб или врана ? реше се, да је пусте, да лети, па којем се јату придружи на крову — том ће у сродство припадати. И гле — оде у гавране .... Сад су знали људи из ког је рода. Неможе нам се на ино, но мора да она власт, која подиже Магарашевића на архимандритску столицу, није појма имала о тој његовој кривој заклетви ; иначе није могуће, да би га унапредила, већ би га о б р и ј а л а. Сад зна бар кад буде носио лажни сведок некада митру, па се <5уде жалио православни свет, да је такав гној по нашим појмовима о моралу могао узвишен бити, они ће рећи : „Па шта ћете, кад немате бољих !" Да смо весели1 . .. . Зар смо тако дубоко пали ? и такви су људи проповедници науке Христове, и учитељи народа? а камо она заповјед Божја: „Не сведочи лажљиво на ближњега твога !" Један Србин.

Ево шаљем

„Стармалом" ово неколико редака, што их је један враголан написао некој госпојици : Да устане Јевросима стара Ил честите ћери цар-Лазара, Вукосава и лијепа Мара; А и друге наше Српке миле Што су узор међ другама биле, Да устану, да се назад врну. Зажелиле б' опет земљу црну, Све од јада и големе туге Чим би видле данас своје друге, Чим би видле шлена и турнира, Швапске кикље из фина кашмира, Глупе моде, мидере, жакете Све туђинско, од главе до пете, Муф и фехер, глазе-рукавице И пулфером попрашено лице. Ој девојке, негда роду дика, Чија ли сте слика и прилика! А госпођица не буде лења, јседа па*му таким истим стиховима, тим истим размером одговори ово: Не будал'те кад будале нисте. | Ми смо лутке, — а луткови ви сте. Ви сте паше, а ми смо субаше, Ми смо слике и прилике в а ш е. Ни за трунак нисмо од вас горе. Мушка страно „јачи" божи створе! Кад застуди мора бити иња« Без јунака нема јунакиња. У Госпићу, 1887. Прибележио и (са допуштењемј"обеју страна) послао ПвКО. ~ ~

Шајкаш лала Н ... ... нин на темеринском вашару. Оде шајкаш лала Н нин на темерински вашар. Кад је већ потребно пазарио, сврне под једну шатру да се мало одмори, доручкује и попије коју. Под шатром су седели неколико Мађара. Шајкаш лала кад се мало поднапио, почне се хвалити како су шајкаши јунаци и да се један шајкаш не боји ни три мађара. Реч по реч, па се покавгају. Мађари зграбе мога ' лалу па по њему. Кад су га се добро налемали онда га пусте, а мој лала онако испребијан стругне кући. Сутра дан разнесе се глас по целом Н . . . . у, како је лала на вашару прошао. Чује то и његов присни друг, који није био на вашару, па да би га искушао, јер унапред је знао, да ће лала све опорећи, рече му! „шта то болан би с тобом на вашнру? тебе мађари на сву меру излемаше !" „Шта? кога? мене? Иди молим те, како можеш тако што о мени веровати, кад ме знаш да сам јуначина и да се не бојим ни три мађара. Та но, но ! али тебе својски излемаше. То су брате мој којекакве измишљотине ; ни сам ја ни био на вашару. Та шта ниси! Ти мене ниси спазио. Ја седим под оном другом шатром па гледам шта с тобом раде; ал кад ти једном дође себи, доби маха па се испод њих нзкобеља, па кад уграби ону твоју буџу па их стаде њоме поливати, а они брате преврћу се све као бундеве, па шумангелеЈ куд који. На то лала онако поносито рече! Шта велиш Ај, јес' видио? прибележио Л>. К.

М о ј а т у г а, — о мађареког. Кад се сетим љубави нам И очију бајни твоји Тад се сетим и како су Жалостиво часи моји. Плачем јадан, сузим јадан Друкчије је било прије Рекла си ми : бићеш м о ј а! Ал се тако збило није. То ј' све ништа, ал је главно: Пуће боно срце моје Празноџепац кад помислим На хиљаде многе твој е!

Ј. М—11.

Из школе.

Учшељ запита малог Арона, показајући отворену шаку, колико има на руци прстију? Арон одговори: Зар си ћорав, кад не видиш. Младмалк.