Стармали

„СТАРМАДИ" БР. 4. ЗА 1887.

ВелЕко штање, (на које не тражимо т»ки данас одговора), Је ли наша финанеија спала на Тису ? — Или је Тиса свао на финансију (у очи нових избора) ?

Једном тврдиди. Ко за с е б е само згрће, с а м уживат' смера, долази ми као она; о ланчићу кера. И она ће једног јутра да отегне шапе, а вратанца колибе јој широм ће да зјапе! Исто тако и тврдици з а д њ и час ће доћи, од кога га цело благо неће спасти моћи. Пак ће онда насљедници да п о д е л е благо, што је јадник за живота на гомилу слаго !

А о аему тешко да ће штогод л е п о рећи ; осим можда : „баш је мого, још и в и ш е стећи" /

Са села.

Др. Казбулбуц.

У селу Б. био међу осталим и један плајаш шваба Јелгл. Заповеди му кнез да иде добовати да ће у петак доћи доктор да боде децама богиње. Послушан Јелгл оде те ивврши заповест добовајући на сваком раскршћу на следећи начин: „казала гнез у бедаг дођи плодерштехер В1а44егп81есћег), која нумера имала дец морај дођи на зарошхас. Прибележио Цига. К у М, Носила српска млада по обичају куму колач. Кад отвори врата од дворишта, опази белова подкамаром сламе где лежи и лаје. На то изиде из кућекум; виче кумишј да изволи унутра ући. А кумица се скањива: „Не теи" вели „поред камаре проћи; бојим се кума белова.

Браца Марко — лод столом. Од увек је Марко замерао води, Он се њојзи руга, да није у моди. Вода да се пије, то је лудост права, Потврдиће свака памет чиста, здрава. Од воде се може и разболет' лако; Ох носите воду, ја је мрзим јако!

Дајте, дајте вина, тог руменог сјаја, Да нестане овог горког уздисаја. Крчмарица млада донесе му сада Да растера јато големијех јада. Сад наточи чашу, па загледа у дно, Ох, хтео би знати да л' је доброћудно. С тога сад пожури, у два у три пута, И боца му беше већем изасута. Е сада је Марко веселија лица, И још једну литру даде донет' винца. Мрзио је Марко сваку бледу боју, За то рујним пуни брзо чашу своју. У брзини тако празне с' чаше множе, Али, шта је сада, свемогући боже! Кад и пета литра у бедан одхуја У Марковој глави нешто се лелуја; Са столице своје устати је хтео, Ал еквилитријум беше му с' помео. Учини му с' сада као да магла пада. Ох ето ти Марку преголема јада: Са столице дође па тресну о патос, Ал срећан је био, дочека се на нос. У тренутку томе под астал се сађе, И тамо га, ено, лаки санак нађе. И како је снажно до сад вино срк'о. Тако исто снажно сада је захркао. 7 Вуковару. — ша 5 -КО. Шта ко има? Искупила се деца школска на Лазарову суботу у школу да иду но „врбицу". Сви лепо обучени, на свавом нове хиљине. Један ће се фалити како има нов капут, други показује нове ципеле; а неко се опет фали, како је у вега све ново. То је гледао из прикрајка мали Младен, син једног надничара, који је тек само кошуљицу на себи имо, па и та није била нова, па да се и он с' чим пофали — дигне кошуљицу па рече : „ал ја имам велику тибу", ха !

_ Чудна компанија. Договоре се њих тројица да пешке иду гго свету, један је био ћелав, други балав а трећи шугав. Идући тако дођу до неке воде преко које им је требало прећи. Ту стадоше и почеше свој занат терати, т. ј. ћелави почне изнад главе растеривати муве и комарце, онај шугави за« багља сви десет ноката у бутине те се поче драпати; а балави привуче час десни, час леви рукав преко носа. У тој тако радњи затече их неки воденичар, који је баш туда на чамцу пролазијо. Понеси нас брате преко, повичу сва тројица. Ја немарим проговори воденичар, ал шта ће те ми нлатити ? А тта ће мо ти платити, кад ни један ни по потуре немамо, платиће ти велико звоно|