Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 5 ЗА 1887.

с е и х послова сада је на реду сањкање; а од д о м а ћ и х споменућемо само зевање крај топле пећи, бријање и свађа са пувицама. II. Фебруар — Вељача. Мото: Благо оиом ; чији астал красе, Добро вино и печено праее. Фебруара месеца улази сунце у знак риба, истогасе обично овог месеца почињу сви сабори (варавро осем Карловачког); Ф е бр у ара месеца излазе медведи само на Сретеније, а »Видело* четири пута на недељу ; од овог месеца зивиси хоће ли година бити паорска (проста) или пак господска, т. ј. преступна, што се управља по множини њихових преступа, којих се за четири године толико накупи, да је ј едан дан читав нуждан да се у годину дометне, да би се сви могли вабројати; фебруара се сеје кромпир, који ће се доцниЈе Јести уз б1:фтек, маце се мачке, враћају се бл ^дни спнови (на задушну недељу) и мењају се мннистарства; овог месеца се почињу ловити сомови али без хртова и пушке; купују се нове карте; по манастирима се пости и гости; читају се сановници и шаветари ; од пољ о к их послока најнужније су овог месеца П о љ с к е гаубаре; од б а ш т е нс к и х, вајбоље је јести салату и карфијол; што се кућевних послова тиче овога месеца Је боље кућу купити, него продати; бабе врачају да се фабруара н е в а л. а ж е н и т и, а старије треба слушати, па ћемо бити овог света сретни, а оног блогополучаи; вовосадски магистрат нриређује електричну изложбу и не осЕетљује више сокаке петролеумом, тако да су све лампе нразне; здравсгвени одбор се тегли; кшиОЗарука у вајату, — Хумореска. Кога још не занимају цртице из ђачког живота? из оног живота, када човек у самим идејалима живи; кад но у најејајнијим потезима црта своју будућност ? Ко није био ђак, тај то еамо по чувењу или по читању зна, а који је био тако сретан те га је судбина и татин џеп на то одредила, тај то већ по својем својцитом искуству може знати. То је друга иериода човечијег (који је ђак био равуме се) живота, која многе лепе успомене у себи садржи, но које су кадшто испрекидане разним малерима мањег или већег ступња. — Кад се чита о овом или оном, да је био као ђак заљубљен у своју лепу комшиницу или у коју другу лепотицу то није никаково чудо, јер је љубав осма "велевласт у Европи, а можда и у Азији, Африци, Америци и Аустралији; шест велевласти зна се, да су шест најсилнијих држава европских, седма велевласт је лаж, а осма — љубав. Но то је у Европи т. ј. у ширем смислу, а у ужем смислу, т. ј. у ђачком кругу, љубав је на ирвом месту; она је најоблигатнији предмет. Сви грчки и римски класици пред њом се до земље клањају, а најсувопарнији логаритми кацу јој до земље скидају! Па жад

жари завиде биргашима; на сретеније кличе београдски министар владаоцу : Ниње отнушчајеши! Ноћи су тако мрачне, па ни са фењером не можеш да нађеш човека; калуђери отачу вино и траже нове вешерке; Радић има си]асет ,нрљавог веша".

У Ш Т И П Ц И. У Бугарској има због Руеије и Енглеске опет преврата. Та реч већ каже, да ће Бугари сад изабрати пре брата, него другог. И она&о се то дешава п р е р а т а. * * * Сад знамо снгурно да је Герман отишао у Италију. Јер ено из Италије стиже вест, да се тамо чак и земља — стреса. * * * Јота пише, да стижу питања „са свију страна": јел било каква квара Гермаау ? Ту је Јота казао истину, јер вест о томе, врло јако занима и оне, који не читају „Србски Народ." * * ^ Сгиже вест из неких талијанских места, да је тамо црвва у опасности. Само ве знамо је ли то због земљотреса, или што је Герман тамо. * * Тиса је рекао у сабору, да народ није постао сиромашнији. То ваљда зато што има пословица: „Сиротињо и богу си тешка," а наша сиротиња, није још тешка ии министру. * * « Сиромах и у б о г то је све једно. И Тиса је класици, логаритми и др. љубав тако решпектују, како да неће ђак ?! Та љубав је друга врлина христијанска, а ми Срби, особито ђаци, као добри христијани морамо се покоравати св. писму држећ се строго његове науке. И ја сам дакле намеран нчеати мемоаре из мог ђачког живота. Ег§о да пређем на ствар. Као ђаци у В. било нас је у једном стану тројица. т. ј. наша маленкост, неки Аврам Ванцагић и ђука Кесаревић. Као што видите, све сама класичиа имена; особито у овог последњег ; но што се не доводи може бити од „Оаезаг" или од грчког „Ка10а^ и , боже сачувај, већ од речи „Кеса". Знадем ову народну: „Ко се хвали . . .", али крај свега тога, да буде потпуније, морам истини у хатар признати, да смо били сва тројица прави ђаци, ђаци у сваком смислу. У стану смо били код векакове баба Руже, која је тада у целој вароши В, (а можда и даље још) била највештија у држању ђака, па су нам зато сви наши другови и завидили Она је била обасута разним врлинама, ал' најглавнија јој је била та, што нам је чешће давала новаца у зајам, и то без камата. Но ми смо то и заслужили; увек смо јој тепали, да је она најружичастија Ружа, а при том смо јој обећавали најлепше дарове, кад једном постанемо своји људи. Тако јој брат Аврам обећа, да ће јој из Веча наручити нов „шлафрок"; брат ђука обећа, да ће јој о првом божићу, кад буде свој човек. послати читавог