Стармали

можда хтео рећи: Народ се у б о г атио, па се помео и рекао : народ се о богатио. * * * Мориц Пал се радује помађаривању. Али се и онда радовао кад су га кортеши посрбили и прозвали Мориц Паја, само да буде изабран, * * * Бивши повоеадеки посланик Бенда, постао је владика. Мориц Паја се тако усилио, као да хоће да постане патријарх. * * Какав је противник Срба, може му се и то десити. * * * 70 милијона дали смо на ратну опрему. Па кад толико дадосмо само на о п р е м у, може се мислити колико ће вао етати мираз, ако не дође до мира.

Ћира- Све за љубав мира, Спира. Грцајућ' до врата, Ћира. Страдаћемо горе, Спира. Нег од самог рата.

Спира. закуне.

Ћира. Даклем архимандрит Магарашевпћ хсће да сведочи да је у Боеии све само смиље и ковиље. Волем му и веровати; само нека се не

Ђука- Ала, бога т;и, за што се оно о Томићевој вечери није н ап и л о и г. комесару ? Шука. Хахаха! Господин коме„сар није могао да дочека здравицу, И*пак се н а п и о сам. Ђуна. А јесу ли му бар ,Турски Народ" и „Вражје Доба* то замерили. Шука. Нису. Ђука. Штета, што му нико није з а м е р и о. Можда би му онда Анђелић о д м е р и о.

у с л и ц е,

о о о

Даклем Русија је сад оно велико непознато X (икс). Из тога рачуна неки људи нагађају, да ли ће добити никс или — викс. Тегтнп поп <1а1иг.

5 Алула је јако разљутио Талијане. „Н. 1^." веле, Талијани би сад њему заишли за леђа. Али им ни то не помаже : А л у л а остаје А л у л а и са пред и састраг.

Ш. Анђелић нам отишао. А д и-ј е 1 ни а д и ћ е б и т и.

нисмо чули ни а-

□. Ако је заиста у Италији, онда бар знамо вашт' се онде земља тресе.

ћурка филованог, а ја свечано обећам, да ћу јој на дан мојих сватова нослати читав телећи черег, који ће бити накићен сликом мога сгарца и пунице, у приложеном пак нисму слика моја и моје жене. Преко пута од нашег стана била је кућа чика Паје Врапчића, у којег бијаше јединица ћерка Иаталија. Она је била један од оних створова, који кукавним ђацима највећи нростор у глави заузму, а у срцу и последњи атом испуне; лена као из горе вила, љупка као пролетња зора ! Није с тога ни чудо, што сам се ја у нашу лепу комшиницу до ушију заљубио, а да је и она у мене у истој мери, о том нема сумње. Та како неће, кад сам ја био (а з сад сам још) врло леп човек; ко створени једно за друго! Пливао сам у срећи, кад ми се једном прилика дала, да сам ју пратио кући, а том сам приликом одкрио јој дубоку тајну признавши, да је она мој идеал, моја срећа и све остало на овом белом (или, ако хоћете, шареном) свету, а како сам тек грцао у срећи, кад ми она то исто признаде! Ох, тада сам мислио, да сам се изнад свих људи у зрак дигао те да ме у зраку аморова крила придржавају, да не притегнем земљи, а моја љубав скупа с главом да се не разбије .„о камен" као но младбнци у псалму 136-ом. Прође и тај блажени час. На вратима њезине к}ће опростим се с њом најсрдачније г похитам без душе преко пута у свој стан, дохватим перо и хартију, па пиши ! Неврестано ми у перо долази она друга христијанска добро-

детељ: — љубав. Напишем одмах писмо љубавног садржаја, а да ! како ће то писмо и остала, ићи на место свога опредјелења ? Ко ће се примити те почасти. Коме ли бих смео то поверити ? Па коме ? Ах блажена помисао! та баш ме је бог за досетке створио ! Ко је мени повернији, него ја сам? Ко ли би то вештије обављао од мене? Буде дакле усвојен предлог, да ја сам своја писма носим и од ње себи доносим. Живиласвест! продерем се. што сам јаче могао тако, да је чак баба Ружа у својој соби чула и /шла у моју собу те ми приметила, да сам данас необично весео. „Јест, јест!" одвратим јој, „данас сам јако весео, а ако овај весели дан повуче за собом све остале, и вами ће том приликом допасти леп део." „Па шта је за бога, ако смем знати, ваљда се ниете већ оженили, и то с каквом добром партијом?" понови она подругљиво своје питање. „Нисам до душе," одговорим јој, „али је ово врло сродно са женидбом. Него оставите ме, молим вас, сама у соби, јер имам важна посла, а ако би ме когод тражио, реците, да нисам код куће." Баба Ружа прекрстив се и махајућ главом удалив се из моје собе, а ја оставши сам дуго сам размишљао о мојој превеликој срећи и сјајној будућности. Најзад дигвем се, да писмо, искићено силним и то најлешпим атрибутима и епитетима, однесем. Камо треба. Бадава, помислим у себи, баш ми се срећа ^на сваком вораку смеши._Узалуд ти је 7