Стармали

3(5

л !Ј1Аг М Д ЈИ

ае. ЗА 1887.

. ,Немаеић а мора да је ванредна драма. Сва ће жанд р а м е р и ј а доћи у позориште, кад се буде представљала.

А. Но исти се резултат могао постигнути и без 1000 динара, Требадо је само „Рабагаса" још једаред погрејати и тесаке наоштрити.

б}. Кажу да је за ту драму дао кр. Мидан скедет, а Владан га обукао у скерлет. Но људи имају добар нос, па и пре представе представљају себи шта ће да буде.

ЧК Др Полит написао књижицу „Р е ц и м о к ој у". Сви смо је са пажњом читали и заиста сваки Србин треба да на то р е к н е к о ј у. — А онај незнани делија, што по „Н. Добу" пише „Бубнимо кој у" — заслужује да му свави Србин бубне коју (бар у леђа).

Тако ти је то. Људи говоре, а бубе бу бај у.

С. Сваки лист купи око себе своје муштериј е. (Но место муштерије гдекоји имају г уш т е р и ј е).

х. Сад се управо не зна, је ли се Владимир Јовановић уклонио за то, да га Абердар не наименује за члана академије (на вечита) времена, — или да не Сула, придјевак „ЕеНх", кад ниси ГеИсшг (сретнији) од мене; ја сам сада „ГеНх" (сретан). Дошавши у тим мислима кући чика пајиној уђем у собу и затечеи лепу Наталију саму у соби за клавиром седећу. После уобичајеног похлона од моје и њезине стране понуди ме, да заузмем место до ње, а ја, разуме се, то једва дочека. Међутим уђе у собу и гђа мајка њезина, а ја се дигнем са столице учтиво се поклоним и приђем јој руци. Она поседивши мало диже се и рече: „Е вас се двоје забављајте, док ја варедим напољу што треба; ето ме за час натраг." — »Путуј, путуј!" помислим у себи. Оетавши с Наталијом сам у соби помислмм, да ли би боље било, да јој оно устмено кажем, што је у писмо^ но папир трпи. Извадим напокон 'писмо и спустим на клавир пред њу; она заруменив се мадо у образчићи узе својим нежним прстићима писамце и спусти га себи у недра; а ја уживајућ још који час, опростим се срдачно са својим анђелом. Тако је сад редовно текло дописивање, док зла коб не пререза конце тој мојој превеликој срећи, но која је (коб) бар сретан свршетак ми донела. Моја братија знала је, да ја љубим нашу лепу компшницу, а знала је, да и она мене љуби, али ми нису никад завидила; боже сачувај! то није својство искреног пријатељства; већ су ми још сваки пут шпли на руку у том лослу. Кад су ми на име требале рукавице, а моје биле подеране, огрлица чиста, или друго што, то су ми

наименује за члана апсане (на три месеца). Освета би била и једно и друго.

Штета, што су у Београду престале месојеђе. А ја сам мислио да ћеду водити још кога медведа.

Н. Башахидски кнез само ће за то да страда, што није хтео да буде само Башахидски кнез, већ је хтео да буде као неки (Башахидски) краљ.

Велике силе и не мисле, шта може да буде из мале Силилистрије.

То је прекрасно. Хрватски се сабор опет отворио. И то се отварање почело са затварањем (посланика). Глао Народа, Глас народа. Лепо име Лепа ствар. Мора признат' Енглез, Француз, Немац, Србин и Маџар. Ал поп Панта што заврће Друкче сад То тек није „Глас Народа" То је јад.

свагда они позајмивали. Али су једном још већу жртву за мене принели; а сад чујте у чему: На св. Алимпију љета година 18** после Христа добих ја честитке са свију страна од мојих нријатеља; но немојте мислити. да је био мој „Кашепз- или Сге1зигМа§ ! ', боже сачувај, то је било моје крстно име, јер ми као добри Срби нисмо знали за никакове „Љтепз-, ОеТгагМад-ове & сотр.", али смо зато своје крстно име сваки што свечаније славили, премда је таког славља и без тога чешће бивало. Св. Алимпија. познато је, да је сваке године 26. Ноем врија а 8. Декемврија, дакле је непомичан; срећа, што је близу првог, нак се је нашла још по гдекоја туга што је остала после одплате дуга за прошли месец, а коју би требало на сигурно место справити, а и шга ће код мене ? Та давно је речено, да је новац за то округао, да се котрља; па хајд нек се котрља! Свечана дакле вечера бијаше хсод „Глише" ; ово није име гостионице, већ гостионичара. Вечера се та дуго отегла; прошла је и поноћ била, кад наједном паде мени на памет „8Шш1сћеп". Да „бШпсЈсћеп", и то Наталији, разуме се. У том ће брат Аврам једну здравицу у здравље свечара, а да му не буде досадно самом, „да га бог поживи с нашом лепом комдпшицом Наталијом е1х. е1с„". . . То ми је баш добро дошло ; устанем на ноге лагане (премда су већ прилично отешчале биле) те захваливши