Стармали

78

„СТАРМАЛИ" БР.10. ЗА 188?.

Вера ! Љубав ! Надежда !!! „Веран ћу ти бити док даха у мени!" куве се несташко својој младој жени. Три месеца за тим ветар капом тера! . . . . . . , То је — таКо званп мушкарчева „вера' ! ! ! П: Четир грдне мачке и три кера мала ! на се жива с' њима у разговор дала, па их цмаче, љуби, стара „Фрајла" Ана. . . . ово Вам је : „Љубав !" — барем — тако звана ! ! !

1П.

У лутрију малу

за »државну касу"

„сецујемо" дневно

бринемо се ревно,

а „наша" се тањи сваког Бож'јег дана... „Надежда" је ово! — барем — шчко звана ! ! ! Др. Казбулбуц. Мило за драго, ( Имао Србин Швабу комшију. Швабин зељов се намами код Орбина, и није дана прошло, а да му какву штету није направио. Док је Србин трпио, трпио. ал кад му је једног дана последње полак шунке појео, — смрче му се пред очима и убије кера. Кад Шваба дозна, тужи Србина. Местни судац одреди рочиште, те се једног дана обојица код општинске куће затекоше. Србин се таки побојао, да ће изгубити суд, па ма како прав био, јер је шваба богат био, а он — гато је на вему и у вему. Судац прислуша и једног и другог па запита Швабу шта жели од Србина ? Шваба одговори : Ја желим да он сад у мојој авлији лаје. Судац се окрене Србину и рече : чуо си шта жели твој комшија, дакле данас ћеш почети лајати па до суботе свако вече знаш ? Србин се покуви, ал не рече ништа док није изишао напоље; онда се окрене Шваби, који је за њим весео ишао, па му рече: бре Флоријана ти твога, ја ћу теби лајати, ал ћеш и ти запамтити. С тим се разиђу сваки себи. Кад вече дође, огрне Србин натрашке своју опаклију па хајд комшији; овај га пусти у нутра па за њим забрави врата. Србин легне на праг од кошаре и задуби се у мисли. Тек ће Шваба једаред отворити прозор и викнути: Деј комшија рац! ти нећеш лајеш ?" Србин се промигољи па почне: вау, вау, вау! Смеје се Шваба у нутри ко Јеврем на кобасицу, како Србин лаје.

Око поноћи усгане Шваба, па лагано, дође близу штале да вреба Србина не спава ли. Србин гледи па чека да ближе дође, а кад га Шваба хтеде већ и за уши уватити — лане Србин и зграби Швабу за ногу, па колико га је зграбио^за бутину — ишчуиа с гаћама и мало меса. Шваба стане јаукати, а жена скочи из кревета те појури напоље. Шваба из далека викне: нејди близу, можда је бесан, па ће и тебе ујести. Србин све моли бога, само да и она дође, ал му се није жеља испунила. У зору оде Србин кући. Кад се испавао, отиде код једног браце, који је био вешт изводити туђе коње поћу из штале, и договори се с' њиме да украду Швабине коње. У вече ето ти Србина опет па управо на своје место. Шваба нит га је дочеко, нит је више излазијо на поље. Око поноћи дође онај братац по коње и изведе их напоље. Кад је већ побего с коњма, дође Србин лагано под пенџер па поче: „вау, вау, а—у !!! Чује Шваба како овај све заурлава, на проговори из собе: „само ти лаје, ја нећеш итиш на поље". Сутра кадгод устане Шваба да нарани коње, јест, ал коња ни од корова. Оде опет варошкој кући и тужи Србина. Овај дође и пред судом каже, да је он лајао и заурлаво под ненџером кад су лопови дошли, ал Шваба боме није излазио на поље. Питају Швабу јел тако било,? Јесте одговори овај. Онда ће судац опет: „а што ти ниси, њему казо да су лопови дошли ?" А ди сте ви чули да кер дивани ? Шваба онда једним путем да покаже и како га је ујео, скине чакшире и одв ије рану. Судац се чисто згрози кад види, па запита Србина: „а што си то радио ?" Па ја сам теро керећи занат одговори Србин. Тако га нису ни у чем могли окривити, и поред свега тога што је Шваба изјавио да му трећу ноћ не треба у авлији, опет је он и треће вече на своје место дошао, те ноћи нестало је Шваби кокошака, а Србин је тако промукло лајо, да шваба ни чуо није, а кад се пробудио, — очистијо је бијо већ Србин „чувства".

Душо! . , , Злато! , . . Душо! . . Злато! . . не говори ! све ми каже око твоје! . . • румен лица твога мила, неда скрити тајне своје! . . Да, увиђам, све већ знам ! да ме љубиш, видим сам !! Поглед ока твога сјајна убиће ме, веруј, знај! . . . Ал' пољубац уста медних, носи бића повраћај! . . . ноглед ће ме убити! . . . а пољуб оживити ! !

По енгл. Томе Мора.

Др. Казбулбуц.