Стармали

108

„СТАРМАЈШ" БР. 14. ЗА 1887.

вертхајмове касе, а досадањи богаташи да иду боси, да једу само кромпира и иасуља, или да чепркају по ђубрету, као што се дешавало у Нешти. А кад оно, ни налик на то. Ушло у програм оно, што се „по себи разуме." Даклем они који су се бојали од социјализма, комунизма, нихилизма и не знам чега још у целој ствари не вађоше никаква друга труна, осим рђаве стилизације. Ето видите, како човеку и чланак „Обмане" годи, — кад га десним оком чита! Гледајући тако (десвим оком) видех, да се у Н. Саду нису иокикали Сгби, Немци и Маџар.., кад су се договарали о послани; , који ће бити свнма прав. Видех да није однео ђаво т ашу Томића, што је седео поред Косте Рајића, нит је 'днео ђаво Косту Рајића, што је седео поред Јан 1 ^ ^омића. А ако ђаво однесе Морица Пала из (Нов^а, Сада) — на тог се ђавола нећемо срдити; још ћемо му и свећу запалити. Од кад смо ми желели, да се неки наши посланици преместе онамо, где им је право место као Србима, као љуто увређеним Србима. Но наше жеље не могоше покренути Стојачковића, Милоша Димитријевића, Сабовљевића, -- али ево сад видимо да непокретљивост њихова постаде играчка ћуди Тисине. Па ако им то поуком буде — зар то није лепо виђеније! Бану Хедерварију проктело се путовати. Нико га не задржава. Ако му је збиља до пјтовања, ни Гржанић му сад више не би стао на ногу. Њега већма боле што Хрвати и Срби стају на своје ноге (т. ј. стају својим ногама на земљиште слоге) Има, додуше, и забринутих лица; али они се још теше. Рашић теши ђурковића, ђурковић ђурђевића. ђурђевић Стеву Вацког, Стева Вацки Кушевића, а Кушевић теши натраг све њи : ако и паднете, браћо, нећете пасти дубље од мене. Али кад Анђелић мора из Круше-

дола да вири како се у Карловцима опозиција шири — зар то није лепо виђеније. Морам да завршим, јер нисам вољан дуго левим оком жмурити а у левом уву памук трпити. Па кад би те две одушке одпушио ко зна како би овај чланчић свршио. — |ј. —

Ћира. Какавјето делија, што хоће да истисне Медаковвћа из Срба, — из његовог изборног среза ? Спира. Зове се Клајн. Ћира. А има ли изгледа да ће уснети. Спира. Какво му је име, та кав му је и изглед.

П у с л и ц е, Пештански „Ллојд" прича како бан Хедерварија вешто копира Тису. Даклем ако у Загребу има какве подлости онда је Тиса подлиник.

X. Са обзиром на ту банову вештину народ је у Хрватској у неколико задовољан. Бар не тражи ни већег молера нм већег малера.

Ч-. Даклем трогодишња пернода уварског сабора свечано је сарањена. После неколико недеља долази опште нара(с)тосиљање.

ј Бранко. Баш кад си тако радознала, ево да ти кажем: чуо сам од саме Зорке. Ђојана. Та одмах сам помислила, у осталом ми смо ти два дедака Бранко. — обадва једнака. Ђојана. Е па шта сад ? Брашо. Сад да те пољубим у место Зорке, а ти мене Бојана. — У место Милана. (Загрле се и пољубе.) Милан у том уђе и затече их у загрљају. Шеота нојава. Милан. Бојана. Бранко. Милан (дршћућим гласом.) Оче ! ако је могуће, да ме мимоиђе ова чаша! Бојана (истргнувши се из загрљаја, поцрвени и п оплашено.) Господин Милан! Ђранко (за себе.) Дакле, то је бити имајући ? ! Бојана. Милане, ви сте нешто невесели ? Милан. Јест, невесео! Бојана. Ако смем за узрок знати ? Милан. 0! (за себе.) Још ми се подсмева, још ме нита, а зар је нисам сад затекао у загпљају где се љубе.

То је тај Бранко зар? Па још у мојој собици ! 'Га то је ужасно! Или зар нема ни труна стидо. 0 судбо, о горка! Бојана. Хоћете ли бити тако добри, да ми кажете, шта је узрок вашем узбуђењу ? Ти строги погледи ! 0 боже, тек нисам ваљда ја . . . . Милан. Немојте ме ништа питати, кад и онако спе знате. Бојана. Али Милане ! Милан. Одмах да сте ме поштедили са тим вашим узвицима, или идем из куће. Брапко. (За себе.) Ово ништа није друго, до љубомора, зато да му се претставим. (Гласпо.) Бојана, ја и господин нисмо познати зато .... Милан. Нисам радознао ко сте и шта сте, али да немате ни срама ни стида, то видим. Бојана. Али Милане. Бранко. М^лим, мало више уљудности. Милан. Ви нисте људи. Бојана. (Утишава Бранка, који је већ плануо.) Милане, зар сам то заслужила ? Зар тако ? Милан. Тако невернице! Бојана (плаче.) Бранко (смеје се.) Сад ми ништа не остаје, до да се смејем целој ствари.