Стармали

116

„СТАРМАЛИ"

БР. 15. ЗА 1887.

После је живео од Пресије, којој су у Хрватско избори подлозкени. Али сада долази нешто најпресантније, т. ј. да га одбијемо од себе, па нека иде макар чак доПерсије.

Ђука. Бога ти, Шуко, знаш ли ми казати у чему је друкчији Хедервари од бана Рауха? Шука. А како не бих знао, ј .;ђуко! Та то је бар лако погодити: §1Ш;т»Левин Раух је био чивутин, а Хе— дервари је прави Маџар. Ђука. Е, међер су се Чивути са свим претошгли у Маџаре, а Маџари у Чивуте! Ко би помислио, молим те, пре двадесет година, да ће 1887. година бити тако несрећно налик на 1867. годину ?! Ђука. Јеси ли чуо, ПГуко, шта пише жупан загребачки Ковачевић? Каже да мора бити за време избора не знам колко сатнија војника, те да избори буду слободни! Шука. Море, ја сам чуо још нешто црње и горе. Натарош и владини људи испали из шуме, па на путу напали на народног кандидата, Каменара, истукли га и испребијали, па послали у „Пештански Лојд" допис, да су Каменара тукли — Старчевићевци! Ђука- Е, такога чуда ни покора за цело није ни краљ Милан чинио у Србији ? То је већ и за његов — образ много!

Горе-доле по Угарској, Данас многи (Тисин човек), хтео не хтео, мора да се креће на далеки пут — по лепој земљи Угарској. Управо данас се Тисини људи (у Тиси је оличена данашња мађ. влада — можемо дакле слободно свуда, где треба да се каже владини људи, да кажемо Тисини људи) ништа друго и не раде него се шетају. Разуме се, да то није обичиа шегња. Иначе, људи кад се шетају, не раде нншта, већ само шетају, али Тисини људи и шетају и раде. У мађар. уставном животу постоји за та два појма нарочита реч, а то је : кортешација, дакле Тисини људи нити се шетају, нити раде што, већ кортешују. Посао је то врло мучан и тежак. Миоги, који је три целе године обијао само пештанску калдрму, који је и заборавио, да постој веки н а р о д на свету, мора сада да тражи тај народ, па кад га нађе, да преврне себе, да преокрене нарав, Мора да гута сеоску прашину, да кисне, па често и покисне, и то и споља и изнутра. Кад га ухвати киша на путу и кад мора са народом да пије чивутску клипару и сеоски б)ћкуриш-вино. Тежав је то посао, али Тиса је рекао : м о р а б и т и, а ту поговора нема. па било да се мора и у ватру и у воду, — да се нахвата бирача. Ради се дакле, око избора послапика. Кад је тако, кад Тиса није могао за 12 година да осигура себе онда мора контра бити, да пе стоји чврсто, а зато опет, што не стоји чврсто свакако није ништа доброг урадио, већ рђавог, јер нико од доброг не бега, а народ, ето, бега од њега, Тисе (од оног у Пешти, ма да случајио данас бега и од реке Тисе). Тиса међу тим хоће још рђаво да влада, а зато његови кортсши морају у народ. Кад брег неће Мухамеду, мора

Послужитељ носи захтевапо јело, ЛаЛман да одпочне ово важно дело: : Ал' на врати чу се нека свађа мала, Реч по реч, па богме, и круина је пала; Сад се зачу с иоља: „ Госино му тане! „Нисам ваљда ни ја родио се лане, „Знам шта ое „киаира" ; пусти ме уз сина! „Шта се мене гичу, та госиода випа? и . . . Чича Грга силом одгурује слугу, Који га не пушга гоеподскоме кругу, Јер му место, — вели, — у тој сали није, У другој ће соби добити да пије Чуо лаЛман млади, нрепирку са врата, Па му на ум паде сад јака од злата, А ђаво му црни помутио мисли. Ожолост и ионос срце му претиели, Па ће речи слуги: „За мог кочијаша" „Дајте тамо гдедог, мало паприкаша!" . . . .... „Кочијаша?? ?" — цикну старац као гуја, Па кроз врата јурну, ка' бесна олуја, „Кочијаша ?! велиш . . . Кочијаша '! сине" (Муца старац седи, са тешке љутине) „Зар је теби бабо, тек „кочијаш" само? . . ,, А. где: ти је отац? . . . куд га деде? . . камо" ? Па у оној срџби . . . уцвељеној души . . .

Ди?ке руку стару , па лаћмана — ћуши;.! . , . Скочи синак худи, за сабљу се маша, Да посече махом, оца — кочијаша; Али други гости не дадоше тога Да не вређа младић још и даље Бога ! . . . . — Полиција ено, већем тамо оде, Чича Гргу јадног у тавницу воде . . . А госиоднн ла&ман ? .. . Он сад мора суду, Да потражи правде за главицу — луду... Пуковник је човек! . . . Војник старог кова! . . Груди су му пуне похвалних знакова, Ал' у трудма текем, бије срце живо, Које иравду љуби, а не трии криво ! . . . С' тог се ваљда многи, од њега и страше. (Кукавице, лаже, иравиЦе се плаше!) . . . Не мила новина и до њега дође: Како „ часник" један у кафани прође, Па је дао звати јадног чича Гргу, (Ког су као кривца бацили у квргу), А са њиме зове и часника млада Који, — ко што веле, — од „сеља/са" страда! .... Чича Грга сно, стоји ал' не зебе, Уздрхтала сина види украј себе, Па одважво главу издигао горе,