Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 21. ЗА 1887.

163

ШЋира. Требала је, кажу, да ирославу словачког друштва Живене о т в о р и мађарска влада Спира. И ја мислим да би тако било у реду. Али можда Тиса овако мисли : није мој посао Словацима гато отварати, него за т п а р а ти (тиаааз.је, ^ матицу и т. д.)

П у с л и ц е, О Малобабићу се зло говори. Али још је горе што еије мало већ је много таких Бабнћа. Ц. Даклем Фердинанд Кобуршки осигурао свој живот ва три стотине иљада франака. То је канда излишно; јер Бугарн не убијају своје кнезове, само им мало извуку ћилим испод ногу. А од тога пема осигурања. X- Но добро је урадио Кобург што је прво послао свога кувара у Бугарску. Тиме је иоказао да љуби своје ново огњшпте. 13. За Митрополита Михајла рашитује се : хоће ли скоро доћи ? А ми о Аађелићу распигујемо: хоће ли скоро отићи ?

Неки јунак је скочио ономад из луфтбалоеа са миљу писине, па му се није ншпта догодило. То Марија. Та Николу. Завукао се, па памо чита, па чита . . . Ката. Учи ваљда ! Јелка (за себе.) Ваљда чита љубавна иисма ! Марија. А знам ти ја, чујем неке латинске речи. Јелка. (За себе.) То зацело нису љубавна иисма, већ какви редепти, јер слабо која госпођица зна латински; ја бар не знам осим оне једине речи: амор. Ката. Иди Јелка ! Марија. Иди дуото, зови га ! Нека одмах дође! (Јелка одлази.) Друга дојава. Марија и Ката. Марвја. Јо Като, а видиш ли ти, да се то дете саовим нроменуло V Ката. Видим. Кам среће кад неби видела! Марија. А велиш да се не тужи: боле ме ово, или оно, већ само тако, болесна па болесна. Ката. Да, тако ! Дала сам ти се у бригу. Бојим се да се не изроди — Боже ме саклони, не смем ни да кажем. Мврија. Што се тога тиче, тога се не бој ! Баш сам данас питала Николу, да ми каже, је ли опасно то. Он се смејао ваљда по сахата. Виле га знале шта му је! Каже,

нека буде утеха новом кнезу Бугарском кад му дође до скакања. И. „НашеДоба" приповеда о покојном великану нашем др. Натотеваћу, да је једаред хтео цркву да запалв. Рекао и остао жив.

Д. Ннје Баба никад хтео цркву да пали. Гледајте ви вашег Анђелића, — он је зацело прегао да утаеи и цркву и нравославије.

Кобургијаде, Последње две педеље дана није нико могао знати сигурво, хоће ли принц Кобург у Бугарску. Кажу, да је повадио св; капуте, панталоне и пруслуке из орманова, те бројао дугмад. Код једног дугмета каже: „хоћу," код другог „нећу," и тако даље. По читаве сате стојао је тако те бројао: „хоћу, нећу, хоћу пећу, хоћу, нећу . . . напослетку се збуни, те почиње опет испочетка. Тако је то трајало читаве дане, а Кобург еикако да дође до последњег дугмета У том му дође човек из немачке, ге рече: . Поздравио те Бизмарк и казао, да ти ја пребројим дугмад." И тако пребројаше Кобургу други дугмад на капуту. Но Европа дуго није могла знати, како ће испасти то бројање. Па тек новипари код политичких листова?! Са својом веизвесношћу, нагађањем и погађањем постадоше толико шаљиви управо смешни, да су већ хтели да батале политику, па да пређу у уредпиштва шаљивих листова. Но хвала богу прекинула пм се неизвесност. А то је, молићу лепо, било овако:

да њој ништ не шкоди, каже, да ће он њу излечити, и да ће све то, каже добро бити. Ката. Не жалим баш ни погрошити мало новаца, па само да оздрави, јер девојка је већ за удају, а буд нема много мираза, то нека је још болешљива, па могу тужна дочекати, да ми седе плете. Марија. Да хоће онај хуљов, што јој пре годину дана онакс хофирао, да је узме, па макар је одмах оваку болесну дали. Ката. То је онај Бошко, је ли ? Е, где је то? Далеко је срећа од мене. Марија. Све ће то добро бити ! Ката. Дај боже ! Трећа појава. Марија. Ката. Јелка и Никола. Никола. Љубим руке, тетка, и љубим руке, мамице! Јелка. Да зпате тетка, једва сам га довукла. Ката. А како би ти седео у соби, сад кад се лепо захладило. Марија. Још неби дошао, да нисам по тебе послала! Никола. Још би седео у соби, да није захладило, још неби дошао да ниси по мене послала и још „би све" и још „све не би" да није ово или оно или да ниси оно или ово.