Стармали

„СТАРМАЛИ« БР. 24. ЗА 1887.

189

Хтели су да му затворе врата онде, где ее српска реч ; чује, али је ипак остао. Добро обавештени чивуцки л и " ј стови о т в о р и ш е врата лажној вести, да га је г. ђ о рђ е в и ћ хтео да избаци кроз затворена врата на пол>е. Међу тим ми држимо, да је на скупштини збиља био престојник ђорђевић из Руме, да би се то Рајином и догодило. До сад је већ и та скупштина зитворена, те смо сад љубопитљиви, да ли ће се — на дику 62 годишње старице наше — уредити и о тв ор ит и и уредити књижница матичина. Кад је већ та сезона отпочела, онда још само да се отвори скупштина у Србији, па да се после толико година опет чује отворена истина у њој; да со о тв о р и цретнлата на какву ваљану књигу у нас; да се отворе врата „Стармалом" у Србији: да „Стармали" отвори претплату на 4. четврт; претплатници — а још више новинарски паразити — да о т в о р е своје касе, да з а т в о р е 1 ф. а. вр. (но дозвољено им је и „анвајзовати") и иошљу претплату, те да отворено признају, да им је у овим озбиљним приликама, у којима нам невоља з а т в а р а и школе и друштва и дружења а ексекутори опет све, што им под руке дође, ипак најбоље дошао „Стармали" који је више пута о т в о р е н о изјавио, да су у њему врата правди увек отворена. Диводик.

Брк-Васина пеема. ( Кад се из бнртије кући враћа. Ала ј' леп овај свет жено моја тп си цвет, (ал/ добро је да се зна, онај цветак — коприва.) Тамо сунце. овде лад, по мене је тада јад кад надеран дођем кући, од придике глава бући. Тамо Дунав злата пун глава с : љуља кано чун кад ме виду очи њене с' песницом ме опомене. Славуј пева незнам гдк жено моја ту си ти ах, да ниси тако близу бар сад да си у Паризу. 5ко—ша.

Доеетке, наивности и др. из дечијег света. Стевица. Је ли, мајка, за што ми је деда јутрос дао два бомбона ? Мати. Па ваљда за то, што те воли. Стевица. Па загато ми онда није дао више ?

Исти Стевица кад ]е први пут видио рака, разгледао га са свију страна. „А шта му је ово?" запита матер. М а т и. То су му бркови. Стевица. А шта му је ово? М а т и. То су му маказе. Стевица. Па кад има маказе, што не потсече те гадне, танке, дугачке бркове ?

Стевица је био болестан. Чује га мати ноћу како стење и запита га шта га боли ? — Он није хтео матер у бригу да баци, па рече да га ништа не боли. „Лажеж, Стевице" рече му мати. А он мало зачута па онда запита: А зар није слободно ни ноћу лагати.

Стевица се каткад мало и улењи, па неће да учи. — Ако не учиш, — рекох му ја — неће битг од тебе ништа. — Е да ! — доскочи ми он — а учитељ мес казао, ко не учи биће магарац.

Кад је оно Гарашанкн пао свугде се о томе говорило. То је и Стевица чуо, ал није добро разумео. За то ће запитати. — А ко је то пао ? Мати му одговори : једно дете. — А одакле је пао ? — С тавана. — А што су му дали да се пење на таван.

Стевице, — рече мати — поподне ће доћи к нами госпоја Н. са својим сином, знаш са оним раскалашним Драгишом. Ако те буде опет штипао, ти му опрости. — Та ја ћу њему таки опростити, чим дође. — — Ал ако ме уштине, бога ми, ја ћу га ћушити. Послао Д, Т„ Смирио се! „Сервус Шацо! Сервус брацо/ а што тако тио ? ? ? Увек си ми био ведар, весео и чио!" „„ћути брате! Не говори! где л' си до сад био ? Кад и не знаш да сам ти се јадник ожеаио!!" 1 Д. Казбулбуц.