Стармали

„ОТАРМАЛМ" ВР. 2 . ЗА 18»7.

195

Ћира да учвии.

Хахаха !

Ћира. Ја то не могу да верујем. Спира. А шта ? Ћира. т 1уо с-ам, да Пера Тодоровић већ и самом Га;:ашапину ве мирише. Радо би се раскрстио с њиме. Спира. Па то је бар лако. Нека иу окрене леђа. 'а то ]е баш оно што не сме

Из Карловаца. Један нридворник. Ваша Свјатоет изволела ке ј дозвати да вам читам новине. Г е р м а м. Па читај магарче, да чујем шта булазне. Нр идворник. Ево овде има једна белешка, која ће вас можда занимати. Герман. Какав је иаслов, дедаче ? Нридворник. Наслов је : „Н р а в о с л а в и ј е у .Ј а п а н у". Герман. Јами трице, еметењаче, док те нисам фљаснуо шаком по њушци. — Какво православије уЈапану!? — „Ја пан у православију," тако треба да пише. II р и д в о р н и к. (Метанигле.) Тако је, ваша Свјатост. Герман. Гле суклате! Ти хоћеш мене да учиш г.ако је. Није тако. Придворник. Па није тако, ваша Свјатост. Герман. Е, то је већ крајни безобразлук! Кад није тако, онда је овако : (Удари га дрхћућом песницом у груди тако јако. да мал нису обојици крв пропљували. — Али срећом нису обојииа, већ само један.)

Ћука ,Боже мој, шта лв му је тј у Србији: ,Уставна ком и св) а?" Шука. ,Уставна Комисија?! То ^ће бити комисија која уставља >-*зло." Ђука. ,А не долази ли какогод та реч ,уставна" од уста?" Шука. ,Може бити и од уста. Али толико знам, да се неће бринути ии за чије трбуве."

Ђука. Ала б01а ти. Шука, шта је то прерог а т и в а ? То је сигурно латинска реч. Шуна- Није то латинска реч, већ баш ерпека. Ал је излишна, па зато је ти не зваш. Вука. А по чему је излишна ? Шука. Но томе, што је довољно ако је II в а рогат. — а кад је то довољно. онда је прерогат Ива вз .тишна реч. Ђука. Аха! П у о л и ц е. □ . Русија хоће да има слободне руке. Кад је тако, не ба ли добро било да се њени непријатељи постарају за слободне ноге.

®. Није истина да над вратом Фердинанда Кобуршког виси демаклеов мач. Не виси тај мач над његовим вратом, него над његовим невратом.

А. А можда то п није демоклеов мач, можда је то само сабља керим -пашиЕа, на коју је и он негда приложио 105 фор.

учинити, да не сретнемо нрно баш баба Соју! .... аоласку нису срели никакву баба Соју, па сам с тога са Бисам од оних, који држе у врачбине, у гатке, али свим стрпељиво седио нуз моју милу санутницу и — невраг да зна, у место ; „фала ! фала"! истишге ми се и колико добрих чаша пива . . . . У лађи Гнаместисмо се како нехотице једно громогласно: „Иди баба до сто ђчвола* ! боље могосмо, исгина да ми криво беше на управу парс. . . Зврктање кола и наглувост бабина учиниле су, да је бродску, што нас у лађи раставише, али врашки „нем-сабат" она мислил!), да јој се ердачно захваљујем, па остаде иза на женском одељку уливаше свакоме мушкарцу ресиект, вас још једнако довикујући; „срећан пут"! .... „Шта осим господину — келнеру, који се тамо завукао, да слађе мислиш голубице моја, не били боље било, да се вратимо продрема ! . . . Вечерасмо заједно и дуго сеђасмо загрљеватраг, па да други који дан кренемо на пут, кад не буде ни на крову лађе, уживајући божанствено вече, и дивну ни једне бабе у селу" ? — питао сам зловољан моју сме- околину, која се на тихој месечини сваки час мењаше. јућу се женицу. — Дуго је требало, док ме је својим слат- Умилан глас једног сапутника пробуди нас из наших саким речима толико освојила, да сам бабу Соју још гек о- њарија . . . То беше талијанац, кога ово дивно вече, ренако кроз маглу видио ; са свим из вида не могах је ни- ка, шумице и брда толико занеше, да својим збиља див како изгубити ... Видиће те, да сам имао право. — ним гласом одпева неколико љубавних романса из богате журили смо, да не одоцнимо, јер лађа долази у 3 сахата талијанске музе . . . Срце се расдрага у мени . . . и 15 минута, — вели расаоред пловитбе, али и овде се Месец се из чисте галантерије сакри за часак а ја поново доказало, да лађа не полази пре — мего што дође! пригрлих снажно моју милу сапутницу, пољубих јој зала почем још ни/е била дошла, то смо имали, доста вре- | жарене усне и — скочих, да јој рекнем: „лахку ноћ", јер мена, да размишљамо, када Ле аоАи ! ? Но то није не знам беше време одмору, време сну, време растанку! какав „малер", то се двевно догађа и овима, који при Допратим моје злато до женског одељка, и дубоко *