Стармали

„СТАРМАДИ" БР. 28. ЗА 1887.

221

ског језива 50 фор. То би у очима шовиниста избрисало све неповољности, брци би им се насмешиди и повикали би : е1јеп ! Исто су тако викали, кад је Србија огласила Бугарској рат. +.

Ружа и шипак, У баштици моје миле Ружица је била, Свако јутро својом руком Она је залила. Волео сам моју милу Од свег срца свога, И ружа ми мила била С разлога овога: Најчешће сам милу виђ'о Код ружице њеве. (Што ј' ограда од летава, То мој бегае — веле). Распупила бела ружа; Пупољак добила. „Ох, кад би га мени дала !" Мисао ми била. Кол'ко пута мислио сам, Да га од ње молим, Да се уз то још закунем, Да је врло волим. * * * „Иде време, време лети На лагани крили; А ми смо још увек онде, Где смо и пре били.. Једва писмом одлучих се Ружу исках ипак, Ал' ми она: „доцкан!" рече И посла ми — шипак. —нри—•

С брда с дола. 1У " . \ Сад смо већ на прагу зиме, или је зима већ на нашем прагу — зависи од тога, како ко зиму схваЛа, та и она нас не схва%а једнако ! Ко има огрева, тај се ње не боји а ко га нема, тог се опет она не боји; тек доста то да се зима приближује, као што то разни знаци показују. Лишће на дрвећу (и разни денунцијанти) оаадају. путеви наших друмова (и неких људи) све су прљавији; у барама (и у чланцима неких фрушкорских листова) све је више кала и воде; мутни облаци витлају се над главама нашим (и у главама мађарских шовиниста); мразеви су ао пољима (и у срцима наших богаташа) све јачи и јачи; све и вароши и села (и чела наших државника и финансијера) све је то суморно, туробно. Црни гавранови (и наши — од нас — набирани посланици) гачу и облечу нас, наговешћуји нам зиму (и издајство); неке животиње (и улизице) увлаче се у сигурна скровишта; и последње тице, којима није по вољи код нас (и Герман) спремају се а можда су већ и отишле у топ-

лије пределе; свако то гледи ггре свега да се склони на сигурно место (само дефр>уданти прво склоне па онда се склоне); природа (и слободаа реч за немиле занемила). Но има и других знакова (и прорачуна) који нам зиму и друге тегобе предсказују. Док нежније биљке (и чврсги карактери) почињу неетајати, множе се календари (и ексекутори); бербе (и неке саборске дијурне) су престале; летина је (од ексекутора) згрнута ; дрва (и душе за продају) се купују; жене се већ вратише из купатила; мужеви (и посланици) хтели не хтели примају поднесене рачуне; шајке с јабукама (и нар. позориште) долазе у Нови Сад; листови (и норцијашице) улазе у четврту (али ипак не последњу) четврт; у хришћанекоме свету (особито у Црној Гори) почиње се аостити; вешерке (и Бугари) почињу зеасти; футошком куиусу (и Арнаутима) секу се главе; },откве (и празна обећања ђурковића е(; Сотр.) долазе у моду; ноћи (и „Виделова ћаскања :! ) отегли се као година — у Црној гори ; ожењени људи (и „кегкешилзЂеп") затварају браве (за пол итичким преступницима ; Сремци не излазе више у своје винограде (али излазе некакви, који је Вортман продао) и т. д. и т. д. Држим, да сам вас потпуно уверио, да је код нас збиља настала (и ако ово изгледа као шала) — зима. Диводик. „Модерне јунакиње!" Фалиле се „даме" три да у њима крвца ври, као у јунака стари ! за слабоћу, за плашљивост, ни јегна не мари! Једна вели: да с' не боји, непогоде нике сада; друга вели, да јунаштво покасти би увек рада; а трећа ће таман рећи: да и не зна шта је стра ! у тај тренут, у тај ма' ; нешто испод аода гризну ! То наруши собни мир а јунаци женског пола, Иребледише као сир. Па ти све три стругну нагло, одоше у невндиш! ! . . . Поплаши нам јунакиње. поплаши нам један — миш !!! Др. Казбулбуц. Из циркуса. У селу К. беше циркус, и када је у представи дошло на ред да акробат игра чардаш на штулама, зовну свирца Стевана, — који слеа беше да му свира. Кад је свирац улазио, неки враголан из публике повиче му: „Еј Стеване прво плати па онда смеш гледати." Сремац из Деспотозине.