Стармали

228

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 1887.

Он ми „отвјешча* : — Бечкеречка је читаоница ваљана жена, ј е р о њој се ништа не чује. — Добро, добро, само кад је што ваљано од н.е! Кад сам већ у Бечкереку не могох срцу ододети, да не одем мало у В р ш а ц. Слушао сам за неког Емилијана Радића, па ми је прво питање било шта он ради. Одговорише ми, да он сада аспирира на упражњену столицу пакрачког декрета. За Вршчане сам одавно слушао, да су добре рачунџије, те чим сам одсео у хотелу и „штумадли" предао моје ствари, потражих једног хроничара и математичара, да га питам о чему сада лупа главу. Нађем га замишљена за једним столом. На моју молбу казивао ми је чиме се бави. — Он је рачувао, колико је времена протекло између Еве, што је загризла јабуку, и оне Тоде, што је бацала јабуку? — . Еолико је браће једно друго убијало, рачунајући од Авела и Кајина, па све до српско-хрватске размирице ? =. Колико је неплодних година протекло од оних седам египетских мршавих крава, па све до садањег рада срп. учене Академије. ~. Које је сочиво боље и од бољих последица: или оно, што га је Исав продао Јакову, или оно што га данас Карловачки благодјејанци добивају? =. Колико је берићета свету нанешено од изласка Израјилћана из Египта, па до уласка њиховог у тајкашку границу ? —. Колико је пропало људи од Нојева потопа, иа све до инвазије разних новчаних акција у Европу? =. Кад се ни оних пет књига, што их је Мојсије написао, још никако не могу да продаду, него их још увек има на продају, колико ће требати јот година да се Матичини магазини ишразне? жеддтотжж! " „Одавде — донде". (Продужење.) Дуго нисам веровао својим очима, па ни изврнутом цепу, него у некој ууњевитој брзини почнем извртати све остале џепове, претресати све остале ствари, преметати цео кревет и мој и комшијин, . . . најпоеле подвучем се под кревет и станем сваку рупицу прстом испитивати, али мислите, да је овакав труд, оволика моја мука и тешки зној имао боља успеха ? . . . нема па нема! . . . док сам ја ноћас у оној халабуки на поље истрчао, неки од мојих „ честитих" „шлофкоморатп л употребио сигурно ту згодну прилику познанства са мојом касом" .... Шта ћу сад ? . . . Са каквим лицем да изађем горе, да поздравим моју милу женицу ? . . . Како да јој иссричам наш страшни ударац? . . . ЈЈа наше „лустрајзе" ? . . . Зар може „лустрајзе" бити и без — новаца ? . . . То још нико није пронашао, нити ће пронаћи! . . . Још једаред тури м мој замашни нос свуда, гди сам посумњати могао, да би моје „благо" сакривено бити могло, па онда покуњим тај

Баш ми тако у говору, а из комшилука зачуј^ се нека детонација. Баш као да пуче пушка. И заиста уђе неко у гостионицу и приповеди нам, да се један мирољубиви грађанин убио из револвера, а као узрок навађа се што је у комшилуку било три клавира, у које се дан и ноћ дешператно свирало. Мене је увек страх, да се једном тако штогод и на којој нашој „Беседи" не догоди. Да би се мало умирио после оног несретног случаја узмем новине у шаке да не би више мислио на жртву вршачке клавироманије. Међу Дневним новостима" наиђох и на ове: Неки критичар у „Виделу" јако је ујео писца једног у „Гласнику"; писац је одмах отпутовао у Париз Пастеру. — Професор Јегер доказује, да се и Метузалем носио по његовом вуненом пропису, па је с тога и живео 900 година (шајна). — Бен Акиба прочитавши један хрватски шаљиви лист понавља своју стару изреку: „Све је већ бил о !* — Новосадски апотекари шиљу лепе поклоне саградитељима позоришне зграде у Новом Саду. — Један учигељ синоћ још здрав читав, освануо јутрос — мамуран. — Астроном Фалб предсказује, да неће ни до године бити учитељске скупштине српских вероисповедних учитеља. — Славни Бедекер саставља нову путничку књигу за дефрауданте и друге лопове, којима је бог дао средства, да могу да путују по свету. — Сомборски добошар добује, да су украдена два ноћна стражара : сутра дан су их нашли код неких туђих коња и коње су с тога одмах уапсили. — Један Бечки дефраудант оставља велике штипендије на Американску сирочад. значајни део моје лепоте, као „неко — нешто — негди" ; — па се једва успужам до степеница горе. . . Моје живо и хвала богу не украђено „благо", дочека ме смејући се... „Ти си ми красан љубитељ природе", — рече задиркујући ме, „да је сунце чекало са излажењем на тебе, била би и сада још помрчина"! . , . „0, драгаженице! Помрчина је још те каква, али у нашем буђелару", — хтедох се бајаги шалити, али ми нека „кнедла" у грлу, препречи даље „вицловање", те тако тешким срцем испричам јој наш „малер" .... Можете мислити, како јој је било. . . . Одоше сви снови о провађању по престоници, — о уживању у позоришту, о посети свију значајни места . . • . Оде радост путовања! . . . оде све! јер оде буђелар ! . . . Проклета баба Соја! , . Па да човек не врача, не гата! . . Кажем ја да се лепо вратимо на траг, ајак! . . . А сада шта нам друго преостаје, него изаћи у оближњој станици и чекати другу лађу, која ће нас — — натраг возити, јер од целог даљег путовања наравно да не може ни речи бити, почем ми је у џепу остало ситнија новца (срећом) само пет форинти. Да се са оваким „капиталом" не путује дале о, знаће те из искуства. — Нисам хтео никога за моју непажњу кривити, али да ми се